Nisam zastala.

Prolećna ponoć u Novom Sadu. Mračno dvorište i dva kontejnera. Jedna bandera. Invalidska kolica. Žuti "krevet" napravljen od dve spojene raspadnute fotelje. Ispod par iscepanih ćebadi, nasmejani čovek kaže mi "Dobro veče komšinice" kako bi razbio moj strah od prizora na koji sam naišla u povratku kući.

Nisam zastala. Priznajem bio me je strah.

Kasnije shvatam da nisam ubrzala korak iz straha od njega. Ubrzala sam korak od straha za budućnost ove zemlje. Od straha da svi mi možemo sutra da završimo kao ovaj dragi čovek.

Sami. Na dve izlizane žute fotelje. Na milosti i sažaljenju dobrih ljudi iz komšiluka koji će nam doneti parče hleba, ostatke ručka i komad stare odeće.

Nisam zastala. Priznajem ispala sam kukavica. Ni "dobro veče" da izustim. Prihvatam sve osude. Krivo mi je što ne mogu da mu pomognem. Krivo mi je što ne mogu da mu ponudim krevet da bar jednu noć prespava ko čovek.

Al najviše mi je krivo što oni koji mogu da učine nešto, mirno spavaju u svojim king size krevetima, pored svojih king size televizora i svojih king size novčanika. Ujutre ulaze u svoje king size automobile i jure pored izlizanih žutih kreveta. 

Sledeći put kad zakukate što nemate para za poslednji model iPhone-a, što morate da kupujete kod Kineza jer nemate za NIKE AirMax, što ne možete da odete u Grčku avionom kao sav normalan svet već se cimate 15 sati busom do Crne Gore... Setite se nasmejanog milog čoveka na žutim foteljama, ispod bandere pored kontejnera, koji će (možda) prespavati joś jednu noć pod vedrim nebom pored svojih kolica. I dok vi mirno sanjate u svojim toplim krevetima, razmislite o čemu on sanja?

Delovi slagalice

Život je najvrednije čovekovo bogatstvo koje se stiče ceo vek. Svi dogadjaji, ljudi, promene, greške... sve su to deloi velike životne slagalice. Bogat je onaj koji skupi najviše delova i na samom kraju sklopi svoju slagalicu.

U svetu od 6 milijardi ljudi, brojne su i neopisivo različite te slagalice. Baš kao što ne postoje dva ista otiska prsta, ne postoje ni dve iste puzle. Delovi ma koliko izgledali slični, na kraju daju jedinstvenu sliku, drugačiju od svake druge, posebnu i vrednu. Nečije slike su veće, nečije manje. Ali svaka je unikatna.

Svaki dogadjaj ima smisao, svaki (ne)prijatelj svoju lekciju, svaka greška svoju poentu. Ali samo ako joj je mi damo. Čovek nije čovek ako nije grešio. Čovek nije čovek ako nije prošao „sito i rešeto“.

Drugi ljudi su neophodan faktor u svačijem životu. Od njih učimo kako i šta treba i ne treba, gradimo stavove, ugledamo se na njih, razlikujemo razne profile i otkrivamo kako da funkcionišemo u društvu.

U crnom svetu svako bi bio jedinka za sebe, u belom svi bi bili isti i savršeno se slagali. Ali lepota ljudskog života oslikana je baš mešavinom ove dve boje. Kad bi se definisala boja života, svakako bi bila siva. Nekom svetlija, nekom tamnija.

Iako svaki pojedinac funkcioniše na individualnom nivou, jedino je u određenoj ljudskoj zajednici – društvu – upotpunjen.

Čovek od malih nogu kroz porodicu i obrazovni sistem dolazi u dodir sa različitim profilima ljudi na osnovu kojih se i sam gradi. Od školice do radnog mesta, kroz naš život prolaze brojni ljudi koji se vremenom menjaju, i baš kroz te promene i mi se menjamo – naši stavovi, mišljenja, ponašanje... Iz dana u dan.

Kako se individue menjaju kroz vreme, menjaju se i prijateljstva, ljubavi, poznanstva – neka jačaju, neka slabe, neka se gase. Ponekad se zbližimo sa ljudima sa kojima nismo mogli ni reč da progovorimo, ponekad nam najbliži postanu najgori neprijatelji. Iako kažemo kako su se oni promenili, zapravo smo se i mi promenili, mada to uglavnom i ne primećujemo. Čovek je kao vino. Vremenom sazreva. Nailazi na životne raskrnice nebrojeno mnogo puta, i odluka kojim putem krenuti nikada nije laka. Ali baš u ovim momentima, ljudi u našem životu su tu da nas povuku za ruku ili gurnu u određenom pravcu. Nije retka situacija da dve osobe koje su koračale istim tlom, rame uz rame, na jednoj od brojnih raskrsnica na koje nailazimo pođu različitim putem. Možda se nekada kasnije opet i sretnu, ali redak je slučaj da će opet koračati zajedno kao nekada. Putanje kojima su krenuli, odvojeno, svakom su donele nova saznanja, nove delove slagalice. Ti delovi se više ne poklapaju. Svaki deo ima svoje mesto i samo tu može da se smesti. Dve osobe nikada neće složiti jednu, zajedničku sliku, bez obzira koliko slične one bile. Ali zajedničkim snagama mogu složiti dve jake, unikatne slagalice, od kojih svaka ima sopstvene specifične vrednosti.

“Važno je da put kojim idemo vodi negde, ali je isto tako važno da bude dobar. Ne zaboravimo najzad da najviše vremena provodimo na putu.

Borislav Pekić

Koliko god nečiji život izgledao prazan i bedan, ili pak ispunjen i srećan, samo osoba koja ga živi zna šta se krije ispod maske koju nosi. Neosoporivo je da svi nosimo maske. Neki na njih stave ružičaste naočare, drugi ih oboje crnilom, a opet tu su i oni najbogatiji, koji u svakoj situaciji pronađu smisao i zakorače stepenik više. Ali i oni nose maske, možda i više nego drugi. Dovoljno su iskusni da znaju u kom momentu koju masku treba da nose. Može se čak i reći da ti ljudi najbolje i prođu. Za sve imaju rešenje, sa svima su dobri, ubeđeni su u svoje reči i dela, a sve to mudro koriste da bi na kraju krajeva izvukli sopstvenu korist.

„Ko je živeo sa dva lica, umro je bezličan.“

Najsiromašniji igraju uloge flegmatičnih, sve im je ravno, ne dopuštaju da ih puno stvari dotiče i pomeri sa mesta u kojem su ukamenjeni. To je sigurno mesto, tu su sigurni i zaštićeni. Ne ulaze previše u konflikte, nije im bitno mišljenje drugih, imaju neku svoju sliku pred očima ali uglavnom, ne znaju kako da do nje dođu. Njihove slagalice su sitne i sa malo boja, bez obzira na životni vek, jer izbegavajući određene situacije propuštaju brojne delove kojima bi obojili i proširili sliku. Ali opet, i to je slagalica. Puzla koju su oni odabrali. Ko drugima, sa šarenijim i većim snovima, daje pravo da ih osuđuje? Mnogobrojni su putevi kojima možemo krenuti, a kratko vreme da bismo se zamarali tuđim izborima. Ipak u ljudskoj je psihi da viri preko komšijske ograde, primećuje, zamera, komentariše, i najčešće - pametuje. Kao što je već rečeno, sve je to deo jednog ljudskog života koji nadograđuje i gradi ostale delove. Ljudski život je roman, u koji su utkani brojni motivi sveta koji ga okružuje. Sve sitnice i bitni momenti, i svi ljudi, i sve greške, ljubavi, mržnje, ratovi, pomirenja, sve su to koraci do neizbežnog završetka kog se većina toliko plaši. Ali kao što svaka priča ima svoj uvod, razradu i zaključak, i život kad prođe kroz sve svoje elemente zaslužuje konačni kraj kako bi celokupna slika dobila svoju vrednost.

"Čitava tajna da produžujemo život sastoji se u tome da ga ne skraćujemo."

Saltikov - Skedrin

Život je najlepše oslikana slagalica, najlepše napisan roman. I nikada nije samo crn ili beo. U njemu su izmešane boje ljubavi, strasti, tuge, sreće, ljubomore, pakosti, a među njima dominira ta čudna, neopisiva, jedinstvena... siva.

Nove cipele, stari djonovi

Kad govorimo o budućnosti najčešće mislimo na napredak, na bolje sutra, na moderno… Ali gde je u svemu tome prošlost, i sme li se njen značaj zanemariti? Prošlost, sadašnjost i budućnost nikako ne možemo razdvojiti jer su u svakom momentu, pa čak i kad smo uvereni da nije tako, čvrsto isprepleteni. Međusobno se upotpunjuju, dopunjuju, nadograđuju i daju smisao jedno drugome. Može li se onda uspeh posmatrati samo kroz dimenziju budućeg ili ipak i ono što mu je prethodilo igra ulogu?

Srbija se nalazi u prekretnici svog vremena, ali čini se da stojimo u rascepu između 20. i 21. veka. I ako nam fali samo taj jedan korak da pređemo u sadašnjost, nekako nas ta naša tmurna prošlost konstantno vuče unazad. Pa šta uraditi da konačno i mi pređemo preko praga 21. veka?

Naš mentalitet, takav kakav je, građen decenijama unazad, teško je menjati. Još uvek, iako svesni žuljeva koje nam prave, nosimo svoje stare, iscepane, apsolutno nefunkcionalne cipele i u njima spuštenih noseva koračamo. U mestu, doduše. Nosimo ih jer smo na njih navikli, sa njima znamo kako, znamo gde su rupe i kako da ih zakrpimo. Posmatramo iz mraka nove, naprednije, modernije, apsolutno funkcionalnije cipele koje ljudi oko nas nose. Posmatramo, i tužno odmahujemo glavom uveravajući sebe da su naše, i ako stare, bolje i vrednije. Posebno vrednije. To je vrednost koju drugi ne znaju da cene, i koja je samo naša. Dok tako koračamo u magli prošlosti koja se upliće u sadašnjost, tu i tamo naletimo na svež, mlad povetarac koji ponosno, uzdignute glave pune snova, pleše pred nama u sjajnim, šarenim patikama i čini se kao da će svakog trena da polete. Samo im se nasmešimo. Naši su. I oni će ubrzo da shvate da bez starog kova nema ništa, i obući će iskrzane cipele koje im u nasledstvo ostave prethodnici. To im je u krvi.

Dok se tako jedni drugima osmehujemo i podsmehujemo, pitanje “šta je bolje – staro ili novo?” ostaje da lebdi u vazduhu. Držati se tradicije kojom se uspeh ranije postizao ili pratiti svetski razvoj i napredovati do novog uspeha?

Tradicija jedne nacije igra veoma bitnu ulogu u svakom elementu ljudskog života. Ona nas uči ko smo, gde smo, zašto smo i kako smo (do sad). Ona nas uči idealima i vaspita dok odrastamo. Ona definiše naš mentalitet. Tradicija je deo istorije. Historia magistra vitae est. Ima onih koji se svog nasleđa stide i poriču ga, ima i onih koji ga uzdižu do nebesa. Prvi guraju silom napred po cenu gubitka ličnog identiteta, dok drugi vuku unazad, koče i ratuju sa promenama – tako kako je – najbolje je. Ali ta tradicija, ta istorija, nosi sa sobom svoje kvalitete i greške. Iz nje učimo i šta je dobro, šta se može i danas i sutra primeniti, ali i gde su i koje su greške načinjene. Pametni ljudi uče na svojim i tuđim greškama. Isti ti ljudi koji iz prošlosti uče, a zatim i implementiraju naučeno u budućnost – grade uspeh.

Moderno doba donosi mnogobrojne inovacije i neizbežne promene koje su ponekad teške za prihvatiti. Ali one su tu, čekaju, i hteli mi to ili ne – desiće se. Nosioci ovih promena, koje vode u budućnost, jesu mladi, ambiciozni, kreativni plesači u šarenim patikama. Oni obigravaju oko nosioca starog kova, poigravaju se sa njima i potcenjuju njihovu vrednost. Donose novine u svoje okruženje, menjaju ga i po uzoru na naprednije od sebe uče i sanjaju da jednog dana dostignu taj nivo. Svoj uspeh zasnivaju i grade po uzoru na futurističke ideje, gledaju napred (ponekad i previše napred), i jednom nogom su već u 21. veku. Ali drugu nogu im drže siluete iz prošlosti. Na toj granici, na tom pragu između 20. i 21. veka trenutno bukti rat između juče i sutra.

Kada bi se stare iscepane cipele i nove šarene patike združile, zajedničkim snagama dostigle bi nivo možda čak i veći od očekivanog. Iznenadili bi se kad bi znali koliko jedno drugom mogu da pomognu. Staro znanje i nove inovacije uspešno bi sačuvale principe tradicije i doprinele razvoju ka boljem sutra. Uzmimo za primer starog profesora koji svojim studentima prenosi godinama sticano znanje. Studenti će to znanje usvojiti i svako njihovo buduće stvaranje će se zasnivati na prethodno naučenom. Dakle savršen recept za razvoj i uspeh je: uzmite jučerašnje znanje od starog kova, učite na njihovim greškama, kreirajte i stvarajte danas osvrtajući se na naučeno, kako biste sutra i vi imali šta da prenesete budućim generacijama. Uzimajući od juče, stvarajte danas, da biste uložili u sutra. Kupite nove cipele, ali zadržite stare đonove. Oni poznaju bolje nego iko tlo kojim hodate.