Svi su ljudi jednaki pred Bogom.
Ali su neki ”jednakiji” od drugih.
Adam i Eva. Istočna Afrika i homosapiens. Koje god uverenje podržavali, kroz istoriju smo okarakterisani kao jednaki – duhovno i fizički. Ili smo barem u to bili uvereni poslednjih milion godina. Svi smo mi Božija deca i svaki čovek je drugome brat.
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin.
Nedavno je svoj amin Zakonu o zabrani diskriminacije dala i crkvena vlast Srbije. Neslana šala o sekularnosti države je konačno i običnim smrtnicima postala jasna, ali čini se – ni malo smešna. Kao što se većina zakona u Srbiji donosi i Zakon o zabrani diskriminacije je trebao biti zaključen preko noći, ali su ipak tradicionalne crkve i verske zajednice (kako su navedene u medijima) bile korak ispred. Uloživši primedbu na odredbe članova 18. i 21. crkvena vlast je uspešno odložila donošenje ovog Zakona, i time bacila u vodu višemesečni trud koji je uložen u nastajanje pomenutog zakona. Po principu ”Ajmo Jovo nanovo” nesuđeni Zakon će se korigovati, sa dodatnim akcentom na saglasnost crkve. I dok narod strpljivo čeka da bude prenesen preko praga Evropske Unije u sigurnim rukama srpske Vlade, zahtevi ”ovih ovde i onih tamo” nikako da se slože.
Pod dirigentskom rukom svojih nadređenih, mediji su uspešno digli prašinu oko donošenja prava homoseksualaca. Da li je homoseksualnost bolest ili pravo na seksualno opredeljenje, dilema je koja je kreirana i ispraćena u skoro svim medijima? I pod tolikom prašinom izgubio se momenat gde je jedno značajnije pravo gradjana Srbije ugroženo – pravo na slobodu veroispovesti. Najviše se diskutovalo oko pritužbi crkava na odredbe člana 21. po kojima je zaštićeno pravo na izražavanje rodnog identiteta i seksualne orijentacije, uz kažnjavanje bilo kakvog diskriminatorskog postupanja. Ali, gde se u toj prašini zaboravilo na pritužbu na odredbe člana 18. kojima se garantuje sloboda na promenu veroispovesti? Kontradiktorno toj pritužbi odredjeni predstavnici pojedinih crkvi javno poriču crkveni monopolizam u Srbiji. Javno nazivaju sve ljude istim i jednakim pred Bogom, a istovremeno se u ime istog bore protiv takvih ljudi.
I u kom trenutku se provukla diskriminacija netradicionalnih hrišćanskih crkvi kada su one nazvane verskim zajednicama? Iako su tako potpisane u medijima, ostalo je neobjašnjeno po kojim kriterijuma se jedna verska zajednica kvalifikuje kao crkva, a druga kao zajednica.
U čijim mi to očima treba da budemo isti i jednaki? U Božijim ili u očima njegovih ovozemaljskih poslanika? Prvi se od nastanka sveta ne izjašnjava, dok ovi drugi stvaraju sliku idile koju potpisuju Božijim rukopisom. A i sami su samo ljudi. Isti i jednaki kao i sva ostala ”Božja deca”. Ili se možda, kao i kroz medije, kroz istoriju religije neprimetno provukao neki momenat u kom su oni proglašeni ”jednakijim” od ostalih?
Usled dva potpuno različita, a ipak toliko slična razloga, narod je pustio lavovski krik u novonastalom medijskom cirkusu. Veliki broj gradjana, pod pritiskom homofobije, besno ne može da shvati kako neko uopšte može da pomisli da donese takav Zakon. Ostareli konzervisti i Titovi pioniri, ruku pod ruku, sa mamurnim navijačima, maloletnicima i tinejdzerima (koji se vraćaju iz noćnog života) sa bakljama i lopatama, zagrevaju se za rat protiv svoje izopačene i sramotne ”nebeske braće” . Za to vreme preostali deo pobunjenika, uplašen od mogućnosti rasturanja idile sekularne države, diže kuku i motiku na povremeno, ali naglo, uplitanje crkve u politički život Srbije. I dok nas jedni ubeđuju da smo demokratska, sekularna država koja vredno radi na unapređenju životnog standarda, a drug, nasuprot tome, uporno guraju nos tamo gde su im odavno pred istim, zalupljena vrata, narod kriče i arlauče, pali i lomi, divlja i pati. Glavni motiv za usvajanje Zakona o zabrani diskriminacije je što je on preduslov za stavljanje Srbije na ”belu šengensku listu”. A šta narod želi i misli? Koju poruku narod već godinama šalje pobunama, mitinzima, revolucijama... na kom mestu je taj motiv, ako to uopšte i jeste. Od kada u sekularnoj državi crkva predstavlja treći stalež koji učestvuje u vlasti ?
Dok svetska ekonomska kriza trese Zapad i Istok, Sever i Jug, srpska životna kriza i dalje cupka u istom mestu. Nama niko ne treba – mi smo sami sebi dovoljni. I to smo već mnogo puta pokazali i dokazali. ”Nebeski narod” je još jednom pokazao koliko je bolji od ostalih. Ako ništa drugo bar priznajemo, i to veoma glasno, da u Srbiji ipak nisu svi jednaki. Srpski božiji poslanici imaju zadatak da svoje ”stado ovaca”, kontradiktorno sami sebima, uvere u (ne)jednakost koja nas okružuje uz malu pomoć političkih moćnika i medija. Sekularna država u kojoj se crkva upliće u državne poslove, bolesni homoseksulaci koji ne mogu da se pričeste, ali mogu da dolaze svakodnevno na pokajanje sa alkoholičarima, narkomanima i ostalim zavisnicima, transeksualci koji su svoje seksualno opredeljenje opravdali pred Bogom i narodom promenom pola i tako dalje... i tako bliže...
Amin.
No comments:
Post a Comment