Život nije ništa drugo do savršeno filmsko delo. Život piše savršene scenarije isprepletenih žanrova ljudske sudbine. Zamislimo mladog adolescenta koji poseduje sopstvena kola, sa 17 godina već studira, živi sam ili sa cimerima, radi i izdržava se samostalno, s vremena na vreme ode u bioskop ili na neku žurku... Prva slika koja će proleteti kroz glavu je svakako zapad, najčešće Amerika.

Reakcija: nerealno i dešava se samo u američkim tinejdžerskim filmovima.

Zamislimo potom već odraslog adolescenta koji i dalje živi sa svojim roditeljima, nije mu/joj ni na kraj pameti da se zaposli, živi od roditeljskog novčanika, glavna preokupacija u životu su mu/joj izlasci, kola i šta večeras obući. Fudbal i pivo sa drugarima ili trač kafenisanje sa drugaricama su “highlight of the day”. Slika i prilika srpskog “tinejdžerskog” filma.

Reakcija: e to je već realnije! Dobro došli u stvaran svet. Naravno da je zapadu lakše da promovišu takav način života kad su svetska sila i imaju bolju ekonomsku situaciju. Kad imaju organizovan sistem u kom se zna red. Kako bre ovde u zemlji nebeskog naroda da mi moji uzmu auto ili plate školovanje kad nemam ni za popodnevnu kafu, a kamoli za majicu iz Nju Jorkera!? Kad političari prestanu da nas pljačaju i kad kriminalci prestanu da vladaju – e onda ću moći da živim kao u filmu!

Ne zaboravimo pritom da smo mi Srbi i pametniji, i inteligentniji i snalažljiviji od američkih tinejdžera, samo život eto nije bio fer prema nama. Šta više ONI su krivi. Oduvek su ONI i bili krivi. Ali vremenom će i ONI pasti pa će videti kako je nama! A ko su zapravo ONI? Ceo život slušamo to ONI a da pritom nijednom nismo zaista definisali ko su ONI. Ne zna mama, ne zna ni sveznajući tata, ne zna google, ne zna ni Wikipedia. Ali da li je uopšte bitno! Nisam JA, već ONI.

Srpska ideologija “nebeskog naroda” zaslepela nas je toliko da smo počeli uzimati zdravo za gotovo sav intelekt koji posedujemo. A nismo ni svesni koliko ga posedujemo, tj. koliko smo ga posedovali. Dok se roditelji zamajavaju ocenama u školi, smatrajući da su ocene odlike pameti, zanemaruje se najvredniji kapital jedne države – intelekt.

Najpouzdanije merenje inteligencije, već 60 godina, vrše psiholozi Mense. Merodavnost je posledica nekoliko miliona testiranih ljudi. Jedini uslov za prijem je da je ostvaren takav rezultat na testu inteligencije, koji vas svrstava u gornjih 2% ukupne populacije, a koji izražen u koeficijentu inteligencije (IQ) iznosi 131 ili više po sadašnjoj, 133 ili više po Bineovoj, odnosno 148 ili više po Katelovoj skali.

 

U Srbiji je njih 5.000 ostvarilo taj skor. Od toga je darovitih oko 20 odsto.

Predsednik srpske Mense, Ranko Rajović naglašava da je znanje najveći resurs svake države. Najrazvijeniji i najbogatiji darovite „drže kao malo vode na dlanu”. A kako mi negujemo naše? Puštamo ih da se sami snalaze, uglavnom izvan granica svoje zemlje. Tek kad nešto postignu i svet čuje za njih, e onda ih patriotski nazivamo svojima i dičimo se njima. Dižemo noseve, paramo oblake tudjim imenom, dok tudje vlade i dalje finansiraju naše umove, rađajući još “intelektualnih zvezda”. Nije tako samo sa intelektualcima, već i sa sportistima. Savršen primeri su naši mladi teniseri koji su trenutno među top 10 tenisera sveta. Do juče niko nije čuo za njih, danas cela Srbije skandira njihova imena. A oni zarađuju milione izvan Srbije, žive u vilama izvan Srbije, kupuju u radnjama izvan granica Srbije…

Ostati ili otići??

Prema najnovijem istraživanju koje je sproveo Centar za alternativne studije, mladi ljudi u Srbiji suočavaju se sa nizom poteškoća, uključujući nezaposlenost, male plate, nedostatak stambenog prostora, zabrinjavajuće ekonomske izglede i prepreke napredovanju u karijeri. To su faktori koji dovode do odliva mozgova iz zemlje. Sociolog, Smiljka Tomanović, takođe je uradila opsežno istraživanje i zaključila da Srbiji generalno nedostaje osnovni uslov za individualizaciju -- nezavisnost od roditelja. Kao rezultat toga, mnogi mladi ljudi razvijaju strategiju odlaganja, kasneći u svemu, od završetka fakulteta do pronalaženja posla, stupanja u brak i dobijanja dece.

Odliv mozgova iz Srbije je reka bez povratka. Tokom devedesetih godina, u svet je u potrazi za boljim životom otišlo oko 300 hiljada stručnjaka od kojih se zanemarljivo mali broj vratio nakon petooktobarskih promena. Odliv mladih školovanih ljudi u svetske obrazovne centre i strane firme i danas se nastavlja.

Na pitanje “zašto” uglavnom sam dobila isti odgovor: “Želim bolje obrazovanje, bolji životni standard; želim da živim kao čovek i da me tako i tretiraju”. Mnogi su “preko” otišli sa sportskom stipendijom, poneki su otišli ostavivši iza sebe roditelje u dugovima, pojedini, veoma retki, su otišli protiv svoje volje, dok je najveći deo ostao u Srbiji prepušten samo sopstvenoj mašti.

Iznenađujuće je to što je većina mladih koji su učestvovali u anketi izjavila da nameravaju da se vrate u Srbiju i da nikako ne bi mogli ceo život da provedu bez nje. Otišli su u tuđe zemlje, daleko od porodica i prijatelja, i to je faktor koji će ih uvek vraćati u Srbiju. Ma kakvo god stanje da je u Srbji, domovina je domovina i tu će se uvek osećati najprijatnije.

Čak iako se trenutno tako ne osećate, kad odete daleko od sveg svojeg – shvatite koliko vam to fali i koliko to volite. Patriota ili ne, faktor DOM uvek vraća kući. Ili barem tako tvrde oni koji su dobili šansu da vide svet i iz prve ruke iskuse šta znači NE živeti u Srbiji.

Ljudska vrsta je oduvek bila i biće migraciona vrsta, sa kontinuitetom naseljavanja nenaseljenog. Od kolekve pa do groba u nama raste istrživački duh, koji u potpunosti treba ostvariti kroz obrazovanje, kulturu, umetnost i putovanja. Nije svaka jedinka ista. Neki će otići pa se nikad neće vratiti i bez doze nostalgije će se skrasiti na jednom mestu, dok će drugi proputovati sveta i veka al će na kraju završiti tamo gde su i počeli. Pojedinci će zauvek ostati u maštarenju, a neki će u nostalgiji provesti svoj život. Sve je to životni scenario koji treba ostvariti da bi sutra sa pravom rekli “ŽIVEO SAM”.

Film naše realnosti je onakav kakvog ga mi napišemo, uz ograničenje okruženja i trenutne situacije. Mladi u Srbiji jednostavno ne preuzimaju dovoljno inicijative. Zahvaljujući školskim ekskurzijama i nagradnim igrama, pojedinci vide i nešto više od svog sela, ali nažalost većina ostane zatrpana monotonijom života svoga okruženja. Naučeni da se plaše promena i večito sakriveni pod staklenim zvonom svojih roditelja, srpskim tinejdžerima ne preostaje ništa drugo nego da se prepuste trenutnoj klimi večitog “blejanja”, uz nadu da će novac jednog jutra početi da raste na drveću.