Vreme

“Šta je dakle vreme? Dok me niko ne pita, ja znam; kad bi, pak, valjalo da to objasnim - ja ne znam.”

Avgustin, Ispovesti

Čini se da smo svi veoma slični Avgustinu. Jer zaista, ko zapravo može odgovoriti na večito pitanje: ŠTA JE VREME? Naravno, znamo da može biti prošlost, sadašnjost, budućnost, vedro, sunčano, kišovito… Ali šta je sama bit vremena i da li je večno – e, TO je pitanje na koje još niko nije uspeo da odgovori.

Rodimo se u jednom vremenu, živimo u drugom i umremo u trećem. Ispred prvog I drugog vremena naših života postoji jedan veliki upitnik, ali treće vreme je neižbežno i pitanje je može li se uopšte tako i nazvati ? Zar nije smrt odredjena kao konačni kraj našeg vremena... hmm?

Svaki čovek rodjen je sa jednakim pravom slobode na život.

Ma nemoj mi reći.

A gladna deca Afrike, eksploatisana deca Azije, neobrazovana deca Roma… oni su izuzetak, je li? Ipak, u ovom kontradiktornom svetu logike i morala, UVEK postoje izuzeci. A da bi se ovakva nepravda opravdala, za svaku društvenu klasu postoji drugačija definicija slobode i života.

Pa je za visoku i srednju klasu sloboda definisana pravom na život koji uključuje krov nad glavom, pravo na obrazovanje i slobodu govora, makar tri obroka dnevno, pravo na zaposlenje, pravo na antidiskriminaciju i sl. Naravno, i između ove dve klase postoje velike razlike, ali nedostatak vremena i papira mi uskraćuje to zadovoljstvo da ulazim u dublju analizu pa ću pretpostaviti da ste, dragi čitaoče, već svesni toga.

Za razliku od visoke i srednje klase, za nižu klasu ljudi (čak grozno i zvuči, ne?) sloboda je pravo na život. Da. To je to. Nije greška. Tačka je na pravom mestu. Nema dalje. Pravo na život. Kakav? Onakav kakav drugi odrede da će biti. LONG LIVE FREEDOM! ...

Iako se čini da je pisac zaboravio šta je hteo reći, verujte da smo na pravom putu. Jer sada ste svesni da je pojam slobode veoma diskutabilna star, čak kontradiktorna sama sebi. Ali VREME, vreme je nekontrolisano kontinuirano od samog početka (kad god to bilo) pa do ko zna kad. I jedini pravi poklon koji zaista svi dobijamo na rodjenju je upravo vreme. I bez obzira na količinu slobode koju su nam izmerili na pijaci života, čovek pojedinčano odlučuje o kvalitetu vremena koje je zaslužio rodjenjem. Bez sumnje, naći će nam se na putu drugi pojedinci koji će to vreme pokušati da nam unište, oduzmu, uskrate, preotmu... ali sve je to utakmica života koju se toliko trudimo da ne izgubimo. Tužno je što mnogi podpadaju pod monotoniju modernog materijalističkog doba i dopuštaju da drugi na njihov račun daju sakupljaju bodove.

Naravno, svesni smo da nijedan život nije večan. A svi se toliko trudimo da prevarimo smrt. Zašto? Kakvom je to egu potrebna večnost i besmrtnost da bi bio u potpunosti nahranjen? Život kao biološki proces jednog bića ne traje i ne bi trebalo da traje večno. Ideje, zamisli, postupci, stvari učinjene tokom života su ono što će trajati i nakon kraja. Ne mora to biti nešto veliko, ne mora se dobiti nagrada za mir ili otkriti lek protiv HIV-a... nek to bude veliko za vas. Za vas i vašu okolinu. Malim koracima do velikih dostignuća. Ljudi se konstantno žale kako nemaju vremena, kako je dan, mesec, godina, život prekratak... a, zapravo vremena imamo napretek. Samo njegovu vrednost ne maksimizujemo.

Da se manje žalimo i plašimo promena, da više preuzimamo inicijativu i gledamo unapred, sve bi se iskristalizovalo.

Jedan, po jedan, i svako bi našao svoje ”mesto pod suncem”.

I dalje ne znam da vam kažem šta je vreme i ima li kraja? To zavisi isključivo i jedino od nas samih.

Naučno gledano, svakom živom biću dođe kraj ali samo su ljudi specifični po tome što mogu da učine da njihovo ime živi duže od fizičkog.

” Život je samo most. Ne gradi kuću na mostu.”

- narodna izreka-