PRVO MESTO

Pa dobro dokle više?? Koliko je to čovek dužan da podnese? Ako misliš na sebe, onda si samoživ, ako misliš na druge onda te šetaju ko kuče u večernjoj šetnji. I zato pitam dokle? Gde je granica?

Kroz brojne segmente mog života, savila sam svoju kičmu X puta… toliko da sam više i sama prestala da brojim. I valjda je došlo vreme da povučem crtu i glasno kažem DOSTA! Sada je vreme za mene! Za mene i moje potrebe. A vi izađite iz vaših savršenih svetova, provirite kroz prozore vaših ljuštura, i shvatite da postoje i drugi ljudi sa sopstvenim potrebama. Postoje i tuđi snovi, tuđe želje, tuđa sreća i tuđa patnja. Pustite ih da vas dodirnu. Iznenadićete se.

                                Prvo poglavlje – porodica

Uči, budi vredan, ponašaj se fino, budi kulturno dete, peri ruke, peri zube, idi na spavanje, slušaj svoje roditelje… ostvari drago dete sve roditeljske zahteve kako bi izrastao u osobu kakvu su oduvek sanjali da imaju. Ti želiš sok, oni ti daju mleko. Ti želiš da se igraš, oni kažu spavaj. Ti želiš da osetiš blato na svojoj koži, oni kažu tuširanje. Al sve trpiš jer si mali, jer još ništa ne znaš, i veruješ u njihov sud kao jedini ispravni. I zato uradiš sve što ti se kaže, očekujući pohvalu zato što si tako divan. I kad te pohvale ti rasteš do neba (i više) i vidiš sebe kako izrastaš u uspešnog i srećnog čoveka. A sve to jer si jeo povrće.

Drugo poglavlje – škola

Kreneš u tu školu kao sav normalan svet, očekujući puno drugara, igre, smeha, zanimljivih sličica za bojenje, i raznoraznih događaja, a zatekneš se u sivim prostorijama sa namrgođenim ljudima i svuda oko sebe vidiš jednako zbunjena lica svojih novih drugara. “2 i 2 su 4… trougao može biti pravougaoni, jednakokraki,… glagol biti se menja po licima… Ne lupetaj više dete, sedi jedan. “ I to je ta sudbonosna prva jedinica u tvom školskom životu kada kolena počnu da drhte, oči se pune suzama, a glas podrhtava dok plašljivo svojim roditeljima saopštavaš najstrašniju stvar koja te mogla zadesiti. Uopšte nije bitno više šta imaš da izjaviš, sedi i uči. Možda ćeš je popraviti, možda ne, ali ona se ne sme nikada više ponoviti! I nikada neće biti zaboravljena. Najhrabrija jedinica u tvom životu. Ali i tu, sedneš pa radiš kako ti kažu, jer i dalje su oni odrasli a ti dete, i prostom logikom jednog dečjeg mozga – oni znaju bolje. Sutradan dobiješ peticu, i eto ga opet onaj divni i uspešni čovek koji si postao zbog povrća, a sad opet zbog petice.

Treće poglavlje – pubertet

Ovde već počinje da se zakuvava…. Nailaziš na jednu ogromnu raskrsnicu puteva, s jedne strane te čeka ostvareno, veliko, srećno i uspešno ti, s druge sve nasuprot tome, a s treće strane (strane za koju većina ljudi nije ni svesna, a veoma je realna) stojiš ti uspešan u očima svih, ostvarena želja svojih roditelja, nasmejan s polja, izubijan iznutra, potpuno neispunjen… tužno, malo, pokislo detence na kraju mračnog sokaka. I sad tako napumpan hormonima koji divljaju u tebi, pritisnut od strane roditelja, profesora, prijatelja, kako da se odlučiš kuda da kreneš. Sve silni pedagozi, svi znaju najbolje, al niko ne pita za tvoje mišljenje. Ma ti sam ne možeš da razaznaš svoje misli, od svih tih zahteva, prohteva, trendova, standarda, mudrosti i filozofije… I eto tebe, stojiš ko Isus, razapet na krstu socijalnih normi i ličnih potreba. Vagaš se, vagaš… pa gde prevagneš. Nažalost, često je to na stranu sopstvene štete. U ovom poglavlju te svi vuku za rukav. Te učini mi ovo, te učini mi ono, ajde nemoj da smaraš izađi s nama večeras, ajde pij svi pijemo, nemoj biti nervozan, ako imaš problema ne iskaljuj ih na meni… ja mislim da me on/ ona vara, roditelji me nerviraju, profesori smaraju, dobila sam jedan pomozi mi, joj tebi je lako, ti si baš srećan što si zaljubljen/ imaš para/ putuješ/ radiš/ imaš dobre ocene… kao da si sad pa ti KRIV što oni eto to nemaju. I nije dovoljno što se oni osećaju jadno, moraš i TI da se osećaš jadno.

I cimaj i cimaj i cimaj, i vuci, i tegli, i skači po kičmi kao po konju, a ti ćuti, ćuti, ćuti, trpi i misli na druge, misli na dobrobit i sreću drugih… to je najvažnije.Voliš ih, naravno da ćeš da misliš na njihovu patnju, na njihovu bol, na njihove nesreće, jauke, kukuke, muke, i jadikovke. Ma šta da misliš! Dužan si da deliš s njima, da podnosiš, da i ti mučeš i jaučeš! Biće vremena kasnije i za tebe. Kasnije. Kasnije. Kasnije. I eto izborane, iskrivljene, namrgođene osobe koja se pita gde je ispucala svoju sreću i svoje zadovoljstvo.

Tako da je došlo vreme da kažem DOSTA! Dosta i sebi i drugima! Sebi da prestanem da savijam kičmu, a drugima da prestanu da mi skaču po istoj. Stavi sebe na prvo mesto, učini da tebi bude lepo. Pa će biti i drugima. Jednom me je jedna osoba pitala “A šta to znači, da staviš sebe na prvo mesto?” Nisam znala da mu odgovorim. Jer do sad, ni sama nisam znala šta to znači. Možda to iz prve zvuči samoživo i egoistično, al u biti nije. Postoji razlika između empatije i mazohizma. Naravno da svojim voljenima želimo pomoći, naravno da se saosećamo s njima, naravno da bi bilo kakva veza uspela moraju se ljudi prilagođavati, ali svemu postoji granica. Svemu postoji kraj. To je to. Nema dalje. Žao mi je što patiš, ali nisam ja tome uzrok i ne želim da osećam kao da jesam. Neću. Žao mi je, pogađa me tvoja priča, ali ne dozvoljavam da mi to uništi unutrašnji mir i zadovoljstvo koje sam toliko dugo gradio. 

Dakle šta znači to staviti sebe na prvo mesto. Pa oprostite, ali koliko god zvučalo grozno, BAŠ TO! Svoje želje, svoje snove, svoje potrebe, svoja istinska SREĆA… pa tek onda sve ostalo.

Četvrto poglavlje – nastavak

Nastavak svega što prethodi. Ovako ili onako, sami birate. Ali, sve dok imate sebe svoju životnu priču možete zaokrenuti za 360 stepeni. Na bolje ili na gore.

Vaš izbor.

Vreme

“Šta je dakle vreme? Dok me niko ne pita, ja znam; kad bi, pak, valjalo da to objasnim - ja ne znam.”

Avgustin, Ispovesti

Čini se da smo svi veoma slični Avgustinu. Jer zaista, ko zapravo može odgovoriti na večito pitanje: ŠTA JE VREME? Naravno, znamo da može biti prošlost, sadašnjost, budućnost, vedro, sunčano, kišovito… Ali šta je sama bit vremena i da li je večno – e, TO je pitanje na koje još niko nije uspeo da odgovori.

Rodimo se u jednom vremenu, živimo u drugom i umremo u trećem. Ispred prvog I drugog vremena naših života postoji jedan veliki upitnik, ali treće vreme je neižbežno i pitanje je može li se uopšte tako i nazvati ? Zar nije smrt odredjena kao konačni kraj našeg vremena... hmm?

Svaki čovek rodjen je sa jednakim pravom slobode na život.

Ma nemoj mi reći.

A gladna deca Afrike, eksploatisana deca Azije, neobrazovana deca Roma… oni su izuzetak, je li? Ipak, u ovom kontradiktornom svetu logike i morala, UVEK postoje izuzeci. A da bi se ovakva nepravda opravdala, za svaku društvenu klasu postoji drugačija definicija slobode i života.

Pa je za visoku i srednju klasu sloboda definisana pravom na život koji uključuje krov nad glavom, pravo na obrazovanje i slobodu govora, makar tri obroka dnevno, pravo na zaposlenje, pravo na antidiskriminaciju i sl. Naravno, i između ove dve klase postoje velike razlike, ali nedostatak vremena i papira mi uskraćuje to zadovoljstvo da ulazim u dublju analizu pa ću pretpostaviti da ste, dragi čitaoče, već svesni toga.

Za razliku od visoke i srednje klase, za nižu klasu ljudi (čak grozno i zvuči, ne?) sloboda je pravo na život. Da. To je to. Nije greška. Tačka je na pravom mestu. Nema dalje. Pravo na život. Kakav? Onakav kakav drugi odrede da će biti. LONG LIVE FREEDOM! ...

Iako se čini da je pisac zaboravio šta je hteo reći, verujte da smo na pravom putu. Jer sada ste svesni da je pojam slobode veoma diskutabilna star, čak kontradiktorna sama sebi. Ali VREME, vreme je nekontrolisano kontinuirano od samog početka (kad god to bilo) pa do ko zna kad. I jedini pravi poklon koji zaista svi dobijamo na rodjenju je upravo vreme. I bez obzira na količinu slobode koju su nam izmerili na pijaci života, čovek pojedinčano odlučuje o kvalitetu vremena koje je zaslužio rodjenjem. Bez sumnje, naći će nam se na putu drugi pojedinci koji će to vreme pokušati da nam unište, oduzmu, uskrate, preotmu... ali sve je to utakmica života koju se toliko trudimo da ne izgubimo. Tužno je što mnogi podpadaju pod monotoniju modernog materijalističkog doba i dopuštaju da drugi na njihov račun daju sakupljaju bodove.

Naravno, svesni smo da nijedan život nije večan. A svi se toliko trudimo da prevarimo smrt. Zašto? Kakvom je to egu potrebna večnost i besmrtnost da bi bio u potpunosti nahranjen? Život kao biološki proces jednog bića ne traje i ne bi trebalo da traje večno. Ideje, zamisli, postupci, stvari učinjene tokom života su ono što će trajati i nakon kraja. Ne mora to biti nešto veliko, ne mora se dobiti nagrada za mir ili otkriti lek protiv HIV-a... nek to bude veliko za vas. Za vas i vašu okolinu. Malim koracima do velikih dostignuća. Ljudi se konstantno žale kako nemaju vremena, kako je dan, mesec, godina, život prekratak... a, zapravo vremena imamo napretek. Samo njegovu vrednost ne maksimizujemo.

Da se manje žalimo i plašimo promena, da više preuzimamo inicijativu i gledamo unapred, sve bi se iskristalizovalo.

Jedan, po jedan, i svako bi našao svoje ”mesto pod suncem”.

I dalje ne znam da vam kažem šta je vreme i ima li kraja? To zavisi isključivo i jedino od nas samih.

Naučno gledano, svakom živom biću dođe kraj ali samo su ljudi specifični po tome što mogu da učine da njihovo ime živi duže od fizičkog.

” Život je samo most. Ne gradi kuću na mostu.”

- narodna izreka-