Kritika ukusa

Posmatrajući brutalne slike i još brutalnije izveštaje u prilozima srpskih televizija ne mogu a da se ne zapitam gde su u svemu tome nestali kritičari? Da li je moguće da su se svi jednostavno prilagodili skandaloznom načinu prikazivanja sramotnih dešavanja u našoj zemlji?

Nije nepoznato da su od vremena Slobodana Miloševića srpski mediji bili orijentisani mobilizaciji srpske javnosti za podršku ratovima i podsticanju na mržnju i netoleranciju. Ali pomislio bi čovek da se bar nešto promenilo posle čitave decenije od tih tumornih devedesetih. Ima li estetike u srpskim medijima ili ona nikad nije ni postojala?

Estetika, kao kritika ukusa, čini se da ne postoji u ovoj zemlji, ali estetičari, kao oni koji stimulišu čula srpske javnosti svakako su tu. Koja su to čula koja naša televizija želi da oživi u svojoj javnosti? Reklo bi se samo ona koja su u datom momentu poželjna.

Uzmimo u obzir nedavna dešavanja u našoj zemlji i razmotrimo medijsku stimulaciju ljudske reakcije. Nedeljama unapred slušali smo o događajima koji slede, i svi smo pretpostavljali šta će se dogoditi. Svi smo znali, a opet svi smo reagovali iznenađeno i sa nevericom. Da li su ta dešavanja zaista bila toliko šokantna ili su slike divljačkog ponašanja, i posledice istog, u nama probudili to osećanje? Hajde da zamislimo da nismo videli to što jesmo. Da nije bilo slika krvavih policajaca, razbijenih mamografa i životinjskog ponašanja sprske omladine. Zamislimo da je novinar sažeto i objektivno obavestio javnost o neredima u Beogradu, o nekolicini povredjenih i „uspešno“ održanoj paradi. Kakve bi onda posledice bile? Javnost bi bila uznemirena zbog nereda, polemisalo bi se o ponašanju učesnika i jedne i druge strane i priča bi bila zaboravljena u roku od nekoliko dana. Verovatno bi se više pričalo o samoj paradi, a manje o neredima, i sama parada bi imala smisla. Ali u tom slučaju mediji ne bi imali neiscrpnu temu o kojoj će nedeljama da „preživaju“ i naravno, najbitnije, gledanost. S tim činjenicama, urednici medijskih kuća, uradili su prostu matematiku – stavićemo estetiku na stranu, prikazaćemo najsurovije slike, od rušenja Beograda do razbijene glave pripadnika MUP-a, i obezbedićemo temu o kojoj će se diskutovati danima. Reakcija srpske javnosti, bila ona pro ili contra, u svakom slučaju biće puna besa. Održavaćemo taj bes i time obezbediti sebi sigurnu gledanost. Čini se da je računica bila veoma uspešna. Nažalost, uspešnost naših medija meri se popularnošću koja se postiže konstantnim buđenjem starih osećaja nezadovoljstva i bede, koja su vladala tokom devedesetih. Na svim kanalima odjekivalo je na sva zvona: „5. Oktobar!!!“ Uz takvu poruku koje drugo osećanje može da se probudi osim negativnog?

Kada razmotrimo ovakve prikaze, ostaje nam samo da zaključimo da je estetika u medijima korisnija kad je nema. Ali da li je? Nije li zadatak medija da obrazuju i oblikuju svoju javnost na pozitivan način, da je motivišu da ide napred i da se razvija? U nekom paralalelnom univerzumu rekli bi da jeste. U tom svetu, izveštavalo bi se o uspesima mladih, talentovanih sportista, umetnika, akademskih građana ove zemlje. Gradila bi se slika jedne lepše, naprednije Srbije, prvenstveno u očima svoje nacije, a potom i očima susednih zemalja. Načelnici MUP-a, sudije i raznorazni ministri manje bi se pojavljivali u medijima a više bi radili svoj posao, te bi rušioci te pozitivne slike Srbije bili manje popularizovani, a više kažnjavani. Ali čini se da je buđenje negativnih i destruktivnih osećanja isplativije. U centru pažnje bili bi uspešni mladi ljudi koji su pravi ambasadori ove zemlje, a ne neostvareni, izmanipulisani divljaci koji nas vraćaju u prošlost. Izgleda je istina ono što kažu, da je zlo održivije nego dobro. Dešavanja koja pozitivno utiču na razvoj društva i njegovu svest, nisu pogodna za dugotrajnu diskusiju a time ni veoma popularna u svetu medija. Naravno, izveštava se i o njima, ali ni približno onoliko koliko je to zapravo neophodno jednoj napaćnoj zemlji kao što je naša.

Pogledajmo zatim tipove emisija koje su najgledanije u Srbiji. Među njima su „Farma“, „Veliki brat“, „Grand parada“ (čini se jedina parada koja je podržana od strane svih)... Međutim, ne zaboravimo, da su i ove emisije najgledanije kad se u njima dešavaju prepirke, svađe, a svoj vrh dostižu kad dođe do tuče. Kad je reč o sportskim dešavanjima, o njima se najintezivnije izveštava kada se desi bilo kakvo nasilje. Navijači se izjednačavaju sa huliganima, koji se opet povezuju sa najgorim dešavanjima u proteklih nekoliko godina. Još nijednom nismo čuli u medijima o pozitivnom aspektu navijača na utakmicama, o njihovoj vatrenoj podršci sportistima i kakav efekat ovakva podrška ima na njih. O navijačima, iliti huliganima, priča se samo u smislu nasilja i kršenja zakona. Promovišući takvu sliku mediji nas navode da se u vreme velikih derbija skrivamo i pitamo šta će li se ovaj put desiti. Pa se opet vraćamo na „crnu“ estetiku koja budi bes i strah. Bes kod navijača koji se uzrokovano time pretvaraju u huligane, a strah kod svih ostalih koji će se, ne daj bože, naći u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu. Zapitajte se kako to da nema više emisija kao što su „Balkanskom ulicom“, „Kao sav normalan svet“, raznih dokumentaraca i emisija o prirodi, naučnim istraživanjima i dostignućima, emisija koje se bave uspesima naših ljudi, a ne njihovim padovima. Ipak je ljudska nesreća najvrednije blago kojeg jedan medij može da se dokopa. Poznaju medijske kuće vrlo dobro mentalitet svoje javnosti, njihove želje i interesovanja... oni su ih i izgradili. Na tom mentalitetu zasnivaju svoje programe, svoju gledanost. Suviše je hrabrosti potrebno da se okrene novi list, da se uređivačka politika nekog medija promeni. Cilj je i dalje postići kvantitet, a ne kvalitet. I sve dok tako bude estetika u srpskim medijima cupkaće u prašnjavom ćošku redakcije, nadajući se da će se od svih tih medijski pismenih kreatura izdvojiti jedan koji će stati na njenu stranu. Možda će tad srpska javnost dobiti priliku da vidi i čuje ono što zaslužuje, a ne ono što joj se podmeće na srebrnom tanjiru uz slatke, čokoladne laži.

Dakle, postoji estetika u srpskim medijima. Postoje i estetičari. Fale nam samo kritičari da je oblikuju u pravom smeru, a da takozvane estetičare nauče svom poslu. U svakoj profesiji postoje pravila. Granice. Nažalost u ovoj, medijskoj, u Srbiji još uvek te granice oblikuju sami mediji a ne ljudi koji su za to plaćeni. Jer oni su, čini se, još uvek - POTplaćeni.

PRVO MESTO

Pa dobro dokle više?? Koliko je to čovek dužan da podnese? Ako misliš na sebe, onda si samoživ, ako misliš na druge onda te šetaju ko kuče u večernjoj šetnji. I zato pitam dokle? Gde je granica?

Kroz brojne segmente mog života, savila sam svoju kičmu X puta… toliko da sam više i sama prestala da brojim. I valjda je došlo vreme da povučem crtu i glasno kažem DOSTA! Sada je vreme za mene! Za mene i moje potrebe. A vi izađite iz vaših savršenih svetova, provirite kroz prozore vaših ljuštura, i shvatite da postoje i drugi ljudi sa sopstvenim potrebama. Postoje i tuđi snovi, tuđe želje, tuđa sreća i tuđa patnja. Pustite ih da vas dodirnu. Iznenadićete se.

                                Prvo poglavlje – porodica

Uči, budi vredan, ponašaj se fino, budi kulturno dete, peri ruke, peri zube, idi na spavanje, slušaj svoje roditelje… ostvari drago dete sve roditeljske zahteve kako bi izrastao u osobu kakvu su oduvek sanjali da imaju. Ti želiš sok, oni ti daju mleko. Ti želiš da se igraš, oni kažu spavaj. Ti želiš da osetiš blato na svojoj koži, oni kažu tuširanje. Al sve trpiš jer si mali, jer još ništa ne znaš, i veruješ u njihov sud kao jedini ispravni. I zato uradiš sve što ti se kaže, očekujući pohvalu zato što si tako divan. I kad te pohvale ti rasteš do neba (i više) i vidiš sebe kako izrastaš u uspešnog i srećnog čoveka. A sve to jer si jeo povrće.

Drugo poglavlje – škola

Kreneš u tu školu kao sav normalan svet, očekujući puno drugara, igre, smeha, zanimljivih sličica za bojenje, i raznoraznih događaja, a zatekneš se u sivim prostorijama sa namrgođenim ljudima i svuda oko sebe vidiš jednako zbunjena lica svojih novih drugara. “2 i 2 su 4… trougao može biti pravougaoni, jednakokraki,… glagol biti se menja po licima… Ne lupetaj više dete, sedi jedan. “ I to je ta sudbonosna prva jedinica u tvom školskom životu kada kolena počnu da drhte, oči se pune suzama, a glas podrhtava dok plašljivo svojim roditeljima saopštavaš najstrašniju stvar koja te mogla zadesiti. Uopšte nije bitno više šta imaš da izjaviš, sedi i uči. Možda ćeš je popraviti, možda ne, ali ona se ne sme nikada više ponoviti! I nikada neće biti zaboravljena. Najhrabrija jedinica u tvom životu. Ali i tu, sedneš pa radiš kako ti kažu, jer i dalje su oni odrasli a ti dete, i prostom logikom jednog dečjeg mozga – oni znaju bolje. Sutradan dobiješ peticu, i eto ga opet onaj divni i uspešni čovek koji si postao zbog povrća, a sad opet zbog petice.

Treće poglavlje – pubertet

Ovde već počinje da se zakuvava…. Nailaziš na jednu ogromnu raskrsnicu puteva, s jedne strane te čeka ostvareno, veliko, srećno i uspešno ti, s druge sve nasuprot tome, a s treće strane (strane za koju većina ljudi nije ni svesna, a veoma je realna) stojiš ti uspešan u očima svih, ostvarena želja svojih roditelja, nasmejan s polja, izubijan iznutra, potpuno neispunjen… tužno, malo, pokislo detence na kraju mračnog sokaka. I sad tako napumpan hormonima koji divljaju u tebi, pritisnut od strane roditelja, profesora, prijatelja, kako da se odlučiš kuda da kreneš. Sve silni pedagozi, svi znaju najbolje, al niko ne pita za tvoje mišljenje. Ma ti sam ne možeš da razaznaš svoje misli, od svih tih zahteva, prohteva, trendova, standarda, mudrosti i filozofije… I eto tebe, stojiš ko Isus, razapet na krstu socijalnih normi i ličnih potreba. Vagaš se, vagaš… pa gde prevagneš. Nažalost, često je to na stranu sopstvene štete. U ovom poglavlju te svi vuku za rukav. Te učini mi ovo, te učini mi ono, ajde nemoj da smaraš izađi s nama večeras, ajde pij svi pijemo, nemoj biti nervozan, ako imaš problema ne iskaljuj ih na meni… ja mislim da me on/ ona vara, roditelji me nerviraju, profesori smaraju, dobila sam jedan pomozi mi, joj tebi je lako, ti si baš srećan što si zaljubljen/ imaš para/ putuješ/ radiš/ imaš dobre ocene… kao da si sad pa ti KRIV što oni eto to nemaju. I nije dovoljno što se oni osećaju jadno, moraš i TI da se osećaš jadno.

I cimaj i cimaj i cimaj, i vuci, i tegli, i skači po kičmi kao po konju, a ti ćuti, ćuti, ćuti, trpi i misli na druge, misli na dobrobit i sreću drugih… to je najvažnije.Voliš ih, naravno da ćeš da misliš na njihovu patnju, na njihovu bol, na njihove nesreće, jauke, kukuke, muke, i jadikovke. Ma šta da misliš! Dužan si da deliš s njima, da podnosiš, da i ti mučeš i jaučeš! Biće vremena kasnije i za tebe. Kasnije. Kasnije. Kasnije. I eto izborane, iskrivljene, namrgođene osobe koja se pita gde je ispucala svoju sreću i svoje zadovoljstvo.

Tako da je došlo vreme da kažem DOSTA! Dosta i sebi i drugima! Sebi da prestanem da savijam kičmu, a drugima da prestanu da mi skaču po istoj. Stavi sebe na prvo mesto, učini da tebi bude lepo. Pa će biti i drugima. Jednom me je jedna osoba pitala “A šta to znači, da staviš sebe na prvo mesto?” Nisam znala da mu odgovorim. Jer do sad, ni sama nisam znala šta to znači. Možda to iz prve zvuči samoživo i egoistično, al u biti nije. Postoji razlika između empatije i mazohizma. Naravno da svojim voljenima želimo pomoći, naravno da se saosećamo s njima, naravno da bi bilo kakva veza uspela moraju se ljudi prilagođavati, ali svemu postoji granica. Svemu postoji kraj. To je to. Nema dalje. Žao mi je što patiš, ali nisam ja tome uzrok i ne želim da osećam kao da jesam. Neću. Žao mi je, pogađa me tvoja priča, ali ne dozvoljavam da mi to uništi unutrašnji mir i zadovoljstvo koje sam toliko dugo gradio. 

Dakle šta znači to staviti sebe na prvo mesto. Pa oprostite, ali koliko god zvučalo grozno, BAŠ TO! Svoje želje, svoje snove, svoje potrebe, svoja istinska SREĆA… pa tek onda sve ostalo.

Četvrto poglavlje – nastavak

Nastavak svega što prethodi. Ovako ili onako, sami birate. Ali, sve dok imate sebe svoju životnu priču možete zaokrenuti za 360 stepeni. Na bolje ili na gore.

Vaš izbor.

Vreme

“Šta je dakle vreme? Dok me niko ne pita, ja znam; kad bi, pak, valjalo da to objasnim - ja ne znam.”

Avgustin, Ispovesti

Čini se da smo svi veoma slični Avgustinu. Jer zaista, ko zapravo može odgovoriti na večito pitanje: ŠTA JE VREME? Naravno, znamo da može biti prošlost, sadašnjost, budućnost, vedro, sunčano, kišovito… Ali šta je sama bit vremena i da li je večno – e, TO je pitanje na koje još niko nije uspeo da odgovori.

Rodimo se u jednom vremenu, živimo u drugom i umremo u trećem. Ispred prvog I drugog vremena naših života postoji jedan veliki upitnik, ali treće vreme je neižbežno i pitanje je može li se uopšte tako i nazvati ? Zar nije smrt odredjena kao konačni kraj našeg vremena... hmm?

Svaki čovek rodjen je sa jednakim pravom slobode na život.

Ma nemoj mi reći.

A gladna deca Afrike, eksploatisana deca Azije, neobrazovana deca Roma… oni su izuzetak, je li? Ipak, u ovom kontradiktornom svetu logike i morala, UVEK postoje izuzeci. A da bi se ovakva nepravda opravdala, za svaku društvenu klasu postoji drugačija definicija slobode i života.

Pa je za visoku i srednju klasu sloboda definisana pravom na život koji uključuje krov nad glavom, pravo na obrazovanje i slobodu govora, makar tri obroka dnevno, pravo na zaposlenje, pravo na antidiskriminaciju i sl. Naravno, i između ove dve klase postoje velike razlike, ali nedostatak vremena i papira mi uskraćuje to zadovoljstvo da ulazim u dublju analizu pa ću pretpostaviti da ste, dragi čitaoče, već svesni toga.

Za razliku od visoke i srednje klase, za nižu klasu ljudi (čak grozno i zvuči, ne?) sloboda je pravo na život. Da. To je to. Nije greška. Tačka je na pravom mestu. Nema dalje. Pravo na život. Kakav? Onakav kakav drugi odrede da će biti. LONG LIVE FREEDOM! ...

Iako se čini da je pisac zaboravio šta je hteo reći, verujte da smo na pravom putu. Jer sada ste svesni da je pojam slobode veoma diskutabilna star, čak kontradiktorna sama sebi. Ali VREME, vreme je nekontrolisano kontinuirano od samog početka (kad god to bilo) pa do ko zna kad. I jedini pravi poklon koji zaista svi dobijamo na rodjenju je upravo vreme. I bez obzira na količinu slobode koju su nam izmerili na pijaci života, čovek pojedinčano odlučuje o kvalitetu vremena koje je zaslužio rodjenjem. Bez sumnje, naći će nam se na putu drugi pojedinci koji će to vreme pokušati da nam unište, oduzmu, uskrate, preotmu... ali sve je to utakmica života koju se toliko trudimo da ne izgubimo. Tužno je što mnogi podpadaju pod monotoniju modernog materijalističkog doba i dopuštaju da drugi na njihov račun daju sakupljaju bodove.

Naravno, svesni smo da nijedan život nije večan. A svi se toliko trudimo da prevarimo smrt. Zašto? Kakvom je to egu potrebna večnost i besmrtnost da bi bio u potpunosti nahranjen? Život kao biološki proces jednog bića ne traje i ne bi trebalo da traje večno. Ideje, zamisli, postupci, stvari učinjene tokom života su ono što će trajati i nakon kraja. Ne mora to biti nešto veliko, ne mora se dobiti nagrada za mir ili otkriti lek protiv HIV-a... nek to bude veliko za vas. Za vas i vašu okolinu. Malim koracima do velikih dostignuća. Ljudi se konstantno žale kako nemaju vremena, kako je dan, mesec, godina, život prekratak... a, zapravo vremena imamo napretek. Samo njegovu vrednost ne maksimizujemo.

Da se manje žalimo i plašimo promena, da više preuzimamo inicijativu i gledamo unapred, sve bi se iskristalizovalo.

Jedan, po jedan, i svako bi našao svoje ”mesto pod suncem”.

I dalje ne znam da vam kažem šta je vreme i ima li kraja? To zavisi isključivo i jedino od nas samih.

Naučno gledano, svakom živom biću dođe kraj ali samo su ljudi specifični po tome što mogu da učine da njihovo ime živi duže od fizičkog.

” Život je samo most. Ne gradi kuću na mostu.”

- narodna izreka-