Delovi slagalice

Život je najvrednije čovekovo bogatstvo koje se stiče ceo vek. Svi dogadjaji, ljudi, promene, greške... sve su to deloi velike životne slagalice. Bogat je onaj koji skupi najviše delova i na samom kraju sklopi svoju slagalicu.

U svetu od 6 milijardi ljudi, brojne su i neopisivo različite te slagalice. Baš kao što ne postoje dva ista otiska prsta, ne postoje ni dve iste puzle. Delovi ma koliko izgledali slični, na kraju daju jedinstvenu sliku, drugačiju od svake druge, posebnu i vrednu. Nečije slike su veće, nečije manje. Ali svaka je unikatna.

Svaki dogadjaj ima smisao, svaki (ne)prijatelj svoju lekciju, svaka greška svoju poentu. Ali samo ako joj je mi damo. Čovek nije čovek ako nije grešio. Čovek nije čovek ako nije prošao „sito i rešeto“.

Drugi ljudi su neophodan faktor u svačijem životu. Od njih učimo kako i šta treba i ne treba, gradimo stavove, ugledamo se na njih, razlikujemo razne profile i otkrivamo kako da funkcionišemo u društvu.

U crnom svetu svako bi bio jedinka za sebe, u belom svi bi bili isti i savršeno se slagali. Ali lepota ljudskog života oslikana je baš mešavinom ove dve boje. Kad bi se definisala boja života, svakako bi bila siva. Nekom svetlija, nekom tamnija.

Iako svaki pojedinac funkcioniše na individualnom nivou, jedino je u određenoj ljudskoj zajednici – društvu – upotpunjen.

Čovek od malih nogu kroz porodicu i obrazovni sistem dolazi u dodir sa različitim profilima ljudi na osnovu kojih se i sam gradi. Od školice do radnog mesta, kroz naš život prolaze brojni ljudi koji se vremenom menjaju, i baš kroz te promene i mi se menjamo – naši stavovi, mišljenja, ponašanje... Iz dana u dan.

Kako se individue menjaju kroz vreme, menjaju se i prijateljstva, ljubavi, poznanstva – neka jačaju, neka slabe, neka se gase. Ponekad se zbližimo sa ljudima sa kojima nismo mogli ni reč da progovorimo, ponekad nam najbliži postanu najgori neprijatelji. Iako kažemo kako su se oni promenili, zapravo smo se i mi promenili, mada to uglavnom i ne primećujemo. Čovek je kao vino. Vremenom sazreva. Nailazi na životne raskrnice nebrojeno mnogo puta, i odluka kojim putem krenuti nikada nije laka. Ali baš u ovim momentima, ljudi u našem životu su tu da nas povuku za ruku ili gurnu u određenom pravcu. Nije retka situacija da dve osobe koje su koračale istim tlom, rame uz rame, na jednoj od brojnih raskrsnica na koje nailazimo pođu različitim putem. Možda se nekada kasnije opet i sretnu, ali redak je slučaj da će opet koračati zajedno kao nekada. Putanje kojima su krenuli, odvojeno, svakom su donele nova saznanja, nove delove slagalice. Ti delovi se više ne poklapaju. Svaki deo ima svoje mesto i samo tu može da se smesti. Dve osobe nikada neće složiti jednu, zajedničku sliku, bez obzira koliko slične one bile. Ali zajedničkim snagama mogu složiti dve jake, unikatne slagalice, od kojih svaka ima sopstvene specifične vrednosti.

“Važno je da put kojim idemo vodi negde, ali je isto tako važno da bude dobar. Ne zaboravimo najzad da najviše vremena provodimo na putu.

Borislav Pekić

Koliko god nečiji život izgledao prazan i bedan, ili pak ispunjen i srećan, samo osoba koja ga živi zna šta se krije ispod maske koju nosi. Neosoporivo je da svi nosimo maske. Neki na njih stave ružičaste naočare, drugi ih oboje crnilom, a opet tu su i oni najbogatiji, koji u svakoj situaciji pronađu smisao i zakorače stepenik više. Ali i oni nose maske, možda i više nego drugi. Dovoljno su iskusni da znaju u kom momentu koju masku treba da nose. Može se čak i reći da ti ljudi najbolje i prođu. Za sve imaju rešenje, sa svima su dobri, ubeđeni su u svoje reči i dela, a sve to mudro koriste da bi na kraju krajeva izvukli sopstvenu korist.

„Ko je živeo sa dva lica, umro je bezličan.“

Najsiromašniji igraju uloge flegmatičnih, sve im je ravno, ne dopuštaju da ih puno stvari dotiče i pomeri sa mesta u kojem su ukamenjeni. To je sigurno mesto, tu su sigurni i zaštićeni. Ne ulaze previše u konflikte, nije im bitno mišljenje drugih, imaju neku svoju sliku pred očima ali uglavnom, ne znaju kako da do nje dođu. Njihove slagalice su sitne i sa malo boja, bez obzira na životni vek, jer izbegavajući određene situacije propuštaju brojne delove kojima bi obojili i proširili sliku. Ali opet, i to je slagalica. Puzla koju su oni odabrali. Ko drugima, sa šarenijim i većim snovima, daje pravo da ih osuđuje? Mnogobrojni su putevi kojima možemo krenuti, a kratko vreme da bismo se zamarali tuđim izborima. Ipak u ljudskoj je psihi da viri preko komšijske ograde, primećuje, zamera, komentariše, i najčešće - pametuje. Kao što je već rečeno, sve je to deo jednog ljudskog života koji nadograđuje i gradi ostale delove. Ljudski život je roman, u koji su utkani brojni motivi sveta koji ga okružuje. Sve sitnice i bitni momenti, i svi ljudi, i sve greške, ljubavi, mržnje, ratovi, pomirenja, sve su to koraci do neizbežnog završetka kog se većina toliko plaši. Ali kao što svaka priča ima svoj uvod, razradu i zaključak, i život kad prođe kroz sve svoje elemente zaslužuje konačni kraj kako bi celokupna slika dobila svoju vrednost.

"Čitava tajna da produžujemo život sastoji se u tome da ga ne skraćujemo."

Saltikov - Skedrin

Život je najlepše oslikana slagalica, najlepše napisan roman. I nikada nije samo crn ili beo. U njemu su izmešane boje ljubavi, strasti, tuge, sreće, ljubomore, pakosti, a među njima dominira ta čudna, neopisiva, jedinstvena... siva.

Nove cipele, stari djonovi

Kad govorimo o budućnosti najčešće mislimo na napredak, na bolje sutra, na moderno… Ali gde je u svemu tome prošlost, i sme li se njen značaj zanemariti? Prošlost, sadašnjost i budućnost nikako ne možemo razdvojiti jer su u svakom momentu, pa čak i kad smo uvereni da nije tako, čvrsto isprepleteni. Međusobno se upotpunjuju, dopunjuju, nadograđuju i daju smisao jedno drugome. Može li se onda uspeh posmatrati samo kroz dimenziju budućeg ili ipak i ono što mu je prethodilo igra ulogu?

Srbija se nalazi u prekretnici svog vremena, ali čini se da stojimo u rascepu između 20. i 21. veka. I ako nam fali samo taj jedan korak da pređemo u sadašnjost, nekako nas ta naša tmurna prošlost konstantno vuče unazad. Pa šta uraditi da konačno i mi pređemo preko praga 21. veka?

Naš mentalitet, takav kakav je, građen decenijama unazad, teško je menjati. Još uvek, iako svesni žuljeva koje nam prave, nosimo svoje stare, iscepane, apsolutno nefunkcionalne cipele i u njima spuštenih noseva koračamo. U mestu, doduše. Nosimo ih jer smo na njih navikli, sa njima znamo kako, znamo gde su rupe i kako da ih zakrpimo. Posmatramo iz mraka nove, naprednije, modernije, apsolutno funkcionalnije cipele koje ljudi oko nas nose. Posmatramo, i tužno odmahujemo glavom uveravajući sebe da su naše, i ako stare, bolje i vrednije. Posebno vrednije. To je vrednost koju drugi ne znaju da cene, i koja je samo naša. Dok tako koračamo u magli prošlosti koja se upliće u sadašnjost, tu i tamo naletimo na svež, mlad povetarac koji ponosno, uzdignute glave pune snova, pleše pred nama u sjajnim, šarenim patikama i čini se kao da će svakog trena da polete. Samo im se nasmešimo. Naši su. I oni će ubrzo da shvate da bez starog kova nema ništa, i obući će iskrzane cipele koje im u nasledstvo ostave prethodnici. To im je u krvi.

Dok se tako jedni drugima osmehujemo i podsmehujemo, pitanje “šta je bolje – staro ili novo?” ostaje da lebdi u vazduhu. Držati se tradicije kojom se uspeh ranije postizao ili pratiti svetski razvoj i napredovati do novog uspeha?

Tradicija jedne nacije igra veoma bitnu ulogu u svakom elementu ljudskog života. Ona nas uči ko smo, gde smo, zašto smo i kako smo (do sad). Ona nas uči idealima i vaspita dok odrastamo. Ona definiše naš mentalitet. Tradicija je deo istorije. Historia magistra vitae est. Ima onih koji se svog nasleđa stide i poriču ga, ima i onih koji ga uzdižu do nebesa. Prvi guraju silom napred po cenu gubitka ličnog identiteta, dok drugi vuku unazad, koče i ratuju sa promenama – tako kako je – najbolje je. Ali ta tradicija, ta istorija, nosi sa sobom svoje kvalitete i greške. Iz nje učimo i šta je dobro, šta se može i danas i sutra primeniti, ali i gde su i koje su greške načinjene. Pametni ljudi uče na svojim i tuđim greškama. Isti ti ljudi koji iz prošlosti uče, a zatim i implementiraju naučeno u budućnost – grade uspeh.

Moderno doba donosi mnogobrojne inovacije i neizbežne promene koje su ponekad teške za prihvatiti. Ali one su tu, čekaju, i hteli mi to ili ne – desiće se. Nosioci ovih promena, koje vode u budućnost, jesu mladi, ambiciozni, kreativni plesači u šarenim patikama. Oni obigravaju oko nosioca starog kova, poigravaju se sa njima i potcenjuju njihovu vrednost. Donose novine u svoje okruženje, menjaju ga i po uzoru na naprednije od sebe uče i sanjaju da jednog dana dostignu taj nivo. Svoj uspeh zasnivaju i grade po uzoru na futurističke ideje, gledaju napred (ponekad i previše napred), i jednom nogom su već u 21. veku. Ali drugu nogu im drže siluete iz prošlosti. Na toj granici, na tom pragu između 20. i 21. veka trenutno bukti rat između juče i sutra.

Kada bi se stare iscepane cipele i nove šarene patike združile, zajedničkim snagama dostigle bi nivo možda čak i veći od očekivanog. Iznenadili bi se kad bi znali koliko jedno drugom mogu da pomognu. Staro znanje i nove inovacije uspešno bi sačuvale principe tradicije i doprinele razvoju ka boljem sutra. Uzmimo za primer starog profesora koji svojim studentima prenosi godinama sticano znanje. Studenti će to znanje usvojiti i svako njihovo buduće stvaranje će se zasnivati na prethodno naučenom. Dakle savršen recept za razvoj i uspeh je: uzmite jučerašnje znanje od starog kova, učite na njihovim greškama, kreirajte i stvarajte danas osvrtajući se na naučeno, kako biste sutra i vi imali šta da prenesete budućim generacijama. Uzimajući od juče, stvarajte danas, da biste uložili u sutra. Kupite nove cipele, ali zadržite stare đonove. Oni poznaju bolje nego iko tlo kojim hodate.

Sporedni ulaz

Ulazeći u 21. vek bili smo svedoci mnogobrojnih predviđanja kraja sveta, novih tehnoloških, naučnih i komunikacionih inovacija, letećih automobila i robota sluga koji nam predstoje. Od tog sudbonosnog dana, zaista se puno promenilo. Pitanje je samo da li u pravcu napretka ili nazadovanja?

Ako u se u sklopu tog razvoja podrazumevaju i informacione tehnologije, koje su neminovno postale značajan faktor u ljudskom postojanju, onda kao aktuelni žitelji globalnog sela moramo posvetiti pažnju medijskom razvoju. Medijska industrija postala je vodeća industrija sveta, skoro jednakog značaja kao prehrambena ili naftna. Mediji su postali naši edukatori, vodiči, zabavljači, pa čak i posrednici u komunikaciji. Od nastanka sveta do današnje digitalne televizije i interneta, prenos informacija neisključiv je deo ljudskog života. Prenošenjem priča s kolena na koleno ili u vidu današnjih vesti, informacije su oduvek putem komunikacije nalazile svoj put od skrivenih do javnih. Iskoristivši svoju moć sve lakšeg prenosa poruka sa jednog kraja na drugi, mediji su se razvili u neuništivu mašinu za sakupljanje, obradu i transfer informacija od javnog značaja. Naravno, uvek su postojale teme o kojima je bilo zabranjeno pričati. Pa su tako u procesu medijskog razvoja, vlasnici ‘nepoželjnih vesti’ pronašli rupu u ljudskoj psihi poznatiju kao ‘strah od jačeg’ i uspeli da medije modifikuju i oblikuju narod po sopstvenoj želji. Kompromisom između medijskog i političko liderskog sveta, istina je ušuškana i uspešno uspavana. A dok mačka spava, miševi kolo vode.

Mačka se nakon toliko decenija konačno probudila i pronašla najmoćnije oružje današnjice – kompjuter. Uz svoje saveznike – hakere – sakupila je vojsku željnu pravde i krenula u napad. Sve ono čime su se miševi služili da sakriju istinu, okrenulo se protiv njih. Pa je tako gospodin mačor Džulijan Asanž uz pomoć mnogobrojnih, kako znanih tako i anonimnih, saradnika pustio svoje kandže i dograbio najvrednije parčiće dugo čuvanog sira.

Međutim, u svetu u kom se informacijama manipuliše po potrebi, skeptici tvrde da je mačka probuđena sa namerom, i to od strane, nikog drugog do – miševa.

Priča Wikileaks-a

Wikileaks je osnovan kao neprofitna organizacija u Švedskoj pod projektom Sunshine Press-a. Svima je jasno koju su ciljevi ove organizacije, i kakve posledice njeni osnivači snose. S obzirom da je zanat hakera ilegalan i da se njihova delovanja uglavnom vezuju za štetne radnje, ne čudi što se kompanija gospodina Asanža vodi kao kriminalna. Na kraju krajeva njeni osnivači jesu novinari, hakeri, i razni programeri. Međutim, po Asanžovoj biografiji on se internet krađom i provalama bavio samo i isključivo u korist pravde. Prvo sitne, a kasnije i svetske. Pošto sajt Sunshine Press-a (www.sunshinepress.org) nije dostupan, detalji o ovoj kompaniji i njenim delatnostima nisu dostupni. Nedostupnost sajta ne čudi, pošto je poznato koliko je Wikileaks servera obarano od strane više svetskih sistema bezbednosti. Da li u cilju zaštite ili zataškivanja informacija – vremenom će se pokazati. Nedavno je na netu objavljena potvrda o osnivanju kompanije između Wikileaks-a i Sunshine Press Productions EHF-a, međutim na ovoj potvrdi pored imena direktora i vlasnika nema nijedan zvanični potpis te je njena verodostojnost dovedena u pitanje. Ova kompanija navodno je osnovana u cilju prikljupljanja finansijskih sredstava i informacija, i prema rečima potparola Kristina Hrafnsona Wikileaks ovim osnivanjem ne pokušava da napravi profit. Koliko je reč islandskog istraživačkog novinara verodostojna, tek će se videti. Wikileaks je postao glavna vest u svetu nakon objavljivanja oko 250,000 tajnih dokumenata punih svetski značajnih informacija o ratu Amerike sa Bliskim Istokom, kao i brojnih prepiski svetskih lidera. Među dokumentima koje je Wikileaks objavio i dostavio brojnim medijima širom sveta, nalaze se političke, ratne, kompromitujuće informacije vezane za ceo svet, pa tako i Srbiju, Kosovo, Bosnu… Ove informacije potresle su svet, i napravile istorijski medijski spektakl. Započeta je opšta hajka na Asanža, pa je tako otkriven i slučaj silovanja za koji je osnivač Wikileaks-a momentalno optužen. Mnogi svetski miševi pokušavaju da zarobe odbeglu mačku, ali Asanž se izgleda ne brine previše. S obzirom da zastupa stav da mediji treba međusobno da sarađuju on sve informacije dostavlja na brojne adrese širom sveta. Distribucijom tajnih dokumenata svetskim medijima, Asanžu internet stranice nisu ni potrebe pa se tako pokušaji svetskih lidera da ugase brojne domene pod kojima se Wikileaks vodi ne mogu objasniti kao logični. Osim toga, Wikileaks više nije jedini internet medij koji se bavi objavljivanjem nedozvoljenih informacija. Odnedavno, bivši Asanžov saradnik, Danijel Domšajt Berg osnovao je Openlinks, koji nastavlja Asanžov rad.

Priče zapadne strane

Kao što je rečeno skeptici sumnjaju u prave namere Wikileaks-a i njenih saradnika. Kako svaka priča ima i drugu stranu, mnogi se pitaju da ovo nije još jedna vrhunska manipulacije svetske sile sa još uvek nejasnim motivom, ali koji će se svakako vremenom pokazati. Niko od skeptika ne može da navede tačan cilj koji bi Amerika mogla da postigne ovom igrom. Neki navode večitu borbu za osvajanje celog sveta, drugi ukidanje slobode štampe, treći sumnjaju na skrivanje predstojećih događaja koji će značajno uticati na čitavu planetu. U stranu ovakvih sumnji, zaista postoji nekolicina činjenica koje bi svako ko se malo dublje pozabavio čitavom ovom aferom, mogao primetiti. Prvenstveno način na koji je Asanž došao do tolikog broja dokumenata. Kako je dubljim istraživanjem otkriveno, ove informacije su nabavljene putem SIPRNeta (The Secret Internet Protocol Router Network) koji koriste američko Ministarstvo odbrane i Stejt department za transfer klasifikovanih informacija. Pristup ovom sistemu ima oko pola miliona ljudi, prema Pentagonu to su uglavnom mali broj pouzdanih saradnika, uključujući Australiju, Kanadu, Veliku Britaniju i Novi Zeland. Po navodima medija, Asanž je uz pomoć 24-godišnjeg vojnika Bredli Meninga došao do tajnih dokumenata. Mening je trenutno u zatvoru zbog zloubotrebe položaja i iznevere države. Dovodi se u pitanje kako je jedan običan vojnik koji je bio u brigadi borbenog tima u Iraku (što znači da je učestvovao u samoj borbi, i nije bio obučeni haker) imao pristup tajnom američkom sistemu razmene informacija. Znači li to da svaki američki vojnik može pristupiti ovako bitnom državnom sistemu?

Australija je jedan od ‘pouzdanih saradnika’ američkog stejt departmenta, a Asanž je jedan od najpoznatijih australijanskih hakera. Iza sebe ima dugogodišnje iskustvo i nemoguće je da nije bio poznat američkoj i/ili australijanskoj vlasti. Čak i da je SIPRNet bio toliko slabo zaštićen, i da je Asanž vrhunski haker, šta je čekao do sad?

Poznato je da je Amerika, nakon napada 9. novembra, drastično pojačala svoje odbrambene sisteme. Nakon takve reforme i pojačanja bezbednosnih mera kako je moguće da jedan običan vojnik ima pristup SIPRNet-u?

Vratimo se na trenutak na aktuelna dešavanja. Asanž je u Londonu pritvoren pod optužbom za silovanje koje se desilo u Švedskoj. Uz kauciju od 200, 000 funti pušten je na uslovnu slobodu. Najjača svetska sila ga lovi i pokušava da mu nametne optužbu zbog puštanja poverljivih dokumenata u javnost, a on iz komforta sopstvenog doma i dalje vija miševe? Sem toga Asanžova kompanija osnovana je i deluje iz Švedske, a baš ta ista Švedska zahteva da joj bude isporučen zbog optužbe za silovanje? A on se krije u Velikoj Britaniji koja je, da podsetimo, jedan od ‘pouzdanih saradnika’ američke vlade. Primećujete li rupe u siru?

I poslednja, ali ne i najmanje bitna činjenica: američki istražitelji su nedavno od tvitera, gugla i fejsbuka zatražili sve poverljive informacije sa profila Džulijana Asanža i njegovih saradnika. Najpoznatiji svetski haker, čovek koga svi pokušavaju da zarobe, ima profil na javnim socijalnim mrežama? I na njemu objavljuje poverljive informacije o svom životu?

Ne vredi ni ulaziti u analizu činjenica da namerava da objavi svoje memoare, da prima neke od najvećih svetskih nagrada i da I DALJE najstrožije čuvane tajne iz celog sveta osvanjuju na stranici Wikileaks-a. A obični vojnik obučen za borbu na terenu sedi u zatvoru zbog nedozvoljenog preuzimanja i distribucije vladinih dokumenata?

Imaju li skeptici širom sveta pravo? Pripremaju li svetske sile još neko iznaneđenje koje vešto skrivaju iza najveće medijske afere u istoriji? Treba li svet da počne da čita između redova kako bi shvatio šta se sprema ili je pak mačka zaista započela svoj lov na miševe? Da li je 21. vek doba kad će mediji konačno početi da obavljaju svoju dužnost, ali na političku scenu stupaju kroz sporedna vrata?

Kako je i šta je, vreme je će pokazati. Bilo kako bilo, veliki brat uveliko “šljaka”.

Higijena u Srba

Novorodjenčad u našim zakonima među kojima je zakon o zabrani pušenja, kao i osnivanje komunalne policije u većim gradovima u Srbiji, podstaklo me je na razmišljanje. Osluškujući komentare svojih sugrađana o pro i kontra razlozima o promenama tako sitnim, a opet toliko bitnim u ovoj našoj crnoj rupi Evrope, zapitah se koliko je zaista „nebeski narod“ ekološki osvešćen.

Najveća briga srpstva su, naravno, kazne, tj. naplate istih. Otkako sam primetila sprovodnike ekologije u našem malom gradu, redovno cigaru ugasim u najbližu kantu (koja često i nije tako blizu), ne bacam papiriće na ulici i trudim se da koliko - toliko ispoštujem svoju moralnu obavezu prema majci prirodi.

Ali, zaboravimo na momenat ekološko ponašanje i okrenimo se osnovama. Koreni ekološko ispravnog ponašanja leže u ljudskoj psihi. Kao što smo kao deca prvo učili da se ne bojimo bicikla, kako bismo uspešno savladali tehnike vožnje, tako i sad moramo prvenstveno analizirati svoju ekološku svest. Nažalost u ovoj zemlji, mentalitet naroda se oduvek stavljao u drugi plan i promene su se uvodile češće silom, nego milom - pretnjama, kaznama, raznoraznim naplatama, doplatama, isplatama... I eto – tu smo, gde smo. Dakle, super je ako ne bacate otpatke gde stignete, ali da sutra ukinu kazne i ne bude komunalaca na ulicama, da li biste nastavili tako?

Čovek da bi promenio svoje ponašanje prvenstveno mora da promeni svoje razmišljanje. Pa tako podsetite se da li ste ikad čuli svoje roditelje da vam kažu: „Brini o higijeni prirode kao što brineš o ličnoj higijeni, kako bi sutra i tvoja deca mogla da uživaju u lepotama ove planete“? Tek kasnije, tokom školovanja, naučili smo kako se naša plava planeta truje iz dana u dan i koje su posledice tog zagađivanja. Ali nažalost ono što čujemo u školi, često uđe na jedno uvo, a izađe na drugo. Pa tako zapravo nikada naša ekološka svest i moral nisu u potpunosti bili vaspitavani. Ali, ne dajte se zavarati, ne radi se ovde samo o očuvanju prirode. Ono u čemu su osnivači ekoloških standarda pogrešili jeste činjenica da su se od početka fokusirali na prirodu, te tako kad čujemo reč „ekologija“ prvo na šta pomislimo je reciklaža, očuvanje ugroženih vrsta, očuvanje planete Zemlje generalno. Ali gde je u svemu tome ekologija duše? Ekologija nacija? Ekologija pojedinaca?

„Pre i posle ručka ruke treba prati“, „Operi zube nakon jela“, „Operi se i iza ušiju“... sve su ovo rečenice koje smo nebrojeno puta čuli tokom odrastanja. Od malih nogu učeni smo higijeni, kao jednoj od socijalno prihvatljivih normi. Niko ne voli da bude u društvu prljavog, smrdljivog, a kamoli zaraznog. Ova načela usekla su nam se u psihu, te tako podstakla i naše ponašanje. Redovno se tuširamo, stavljamo šminku, parfem, oblačimo ispeglanu i čistu odeću, kako bi bili prijatna pojava u društvu i kako bi nas drugi prihvatili. Isto tako, u siromašnim predelima zemlje, usled nedostatka mogućnosti da se higijena održava živi se u zaraznim, nehumenskim uslovima koje su ljudi sami stvorili. Oni tako žive jer su jednostavno navikli na svoje okruženje i ne vide ništa loše u tome. Tek kasnije se posledice ovakvog života ocrtavaju u vidu raznih bolesti. Ova paralela dokazuje činjenicu da je psiha čoveka pokretač njegovog odnosa prema sebi i drugima. Te se tako radom i razvijanjem ljudske svesti gradi model ponašanja koji se kasnije upotrebljava instiktivno.

Još jedna od grešaka koje ljudi često prave, i koje su nas i dovele u situaciju ekoloških diskusija i briga, jeste činjenica da se živi u momentu „sada“, i da se sve manje brine o momentu „sutra“. Sad kad je došao taj momenat „sutra“, nastale su brojne dileme. Razmislite zašto se toliko radi na otkrivanju planeta sličnih zemlji, na kojima bi se mogao započeti i održati život ljudske rase. Koliko god filmovi o smaku sveta, i uništenju planete, bili smešni i maštoviti, većina je zasnovana na globalnom zagrevanju i prirodnim pojavama koje prete ljudskoj rasi. A to su sve ideje koje su više nego realne. Opet, da se od početka razvijala jedna čista ekološka svest u ljudima, možda se ne bi našli u situaciji u kojoj smo. Savršen primer za populaciju koja je imala razvijenu ekološku kulturu i brinula o ekologiji duše su indijanci. Oni nisu živeli u prirodi. Oni su živeli sa prirodom. Od nje su učili, od nje su pozajmljivali i isto tako vraćali, a psihičko stanje u kakvom su živeli (pre najezde evropljana) odražavalo se na njihovo okruženje. Netaknuti raj koji ih je okruživao bio je njihovo najveće blago. Činjenica da su se uglavnom nazivali imenima životinja i biljaka, podržava argument da su u potpunosti bili povezani sa zemljom koju su nastanjivali.

Naravno, bilo bi apsurdno kad bismo se odjednom počeli ponašati kao tadašnji indijanci (iako indijanaca u Srbiji ima i previše). Ali, ono što od njih treba usvojiti jeste razvijanje psihološke higijene koja će se pozitivno odraziti kako na naš život, tako i na život čitave nacije. Naravno ako pripretimo zakonom da se određeni ekološki standardi moraju poštovati, stanje će se poboljšati. Ali, džaba sve, kad do istinske promene u samim ljudima neće doći. Mrzovoljni pušači će se duriti što moraju da puše napolju na zimi, tvrdeći da nepušači nemaju ni malo razumevanja, i da i oni imaju jednaka prava. Nervozni vlasnici pasa će mršteći se kupiti izmet svojih ljubimaca, pravdajući svoju nervozu razlogom da je apsolutno neopravdano da se čisti nešto što se ionako kroz nekoliko dana razgradi. Kompanije će besneti što gube na profitu zbog tamo nekih standarda Evropske unije. Kome je još ona potrebna? I tako će Srbija divno i sjajno poštovati sve ekološke zahteve EU, a u duboko u sebi će ključati do tačke kad će sve opet prekipeti.

Dakle, da li je srpskoj populaciji potrebniji razvoj jedne zdrave, humane, ekološke kulture ili forsiranje prostog motornog ponašanja uslovljenog iz pogrešnih razloga i na pogrešne načine? Zar mentalitet ovog naroda nije zaslužio jedno pošteno sapunjanje?

Posebno iza ušiju.