Delovi slagalice

Život je najvrednije čovekovo bogatstvo koje se stiče ceo vek. Svi dogadjaji, ljudi, promene, greške... sve su to deloi velike životne slagalice. Bogat je onaj koji skupi najviše delova i na samom kraju sklopi svoju slagalicu.

U svetu od 6 milijardi ljudi, brojne su i neopisivo različite te slagalice. Baš kao što ne postoje dva ista otiska prsta, ne postoje ni dve iste puzle. Delovi ma koliko izgledali slični, na kraju daju jedinstvenu sliku, drugačiju od svake druge, posebnu i vrednu. Nečije slike su veće, nečije manje. Ali svaka je unikatna.

Svaki dogadjaj ima smisao, svaki (ne)prijatelj svoju lekciju, svaka greška svoju poentu. Ali samo ako joj je mi damo. Čovek nije čovek ako nije grešio. Čovek nije čovek ako nije prošao „sito i rešeto“.

Drugi ljudi su neophodan faktor u svačijem životu. Od njih učimo kako i šta treba i ne treba, gradimo stavove, ugledamo se na njih, razlikujemo razne profile i otkrivamo kako da funkcionišemo u društvu.

U crnom svetu svako bi bio jedinka za sebe, u belom svi bi bili isti i savršeno se slagali. Ali lepota ljudskog života oslikana je baš mešavinom ove dve boje. Kad bi se definisala boja života, svakako bi bila siva. Nekom svetlija, nekom tamnija.

Iako svaki pojedinac funkcioniše na individualnom nivou, jedino je u određenoj ljudskoj zajednici – društvu – upotpunjen.

Čovek od malih nogu kroz porodicu i obrazovni sistem dolazi u dodir sa različitim profilima ljudi na osnovu kojih se i sam gradi. Od školice do radnog mesta, kroz naš život prolaze brojni ljudi koji se vremenom menjaju, i baš kroz te promene i mi se menjamo – naši stavovi, mišljenja, ponašanje... Iz dana u dan.

Kako se individue menjaju kroz vreme, menjaju se i prijateljstva, ljubavi, poznanstva – neka jačaju, neka slabe, neka se gase. Ponekad se zbližimo sa ljudima sa kojima nismo mogli ni reč da progovorimo, ponekad nam najbliži postanu najgori neprijatelji. Iako kažemo kako su se oni promenili, zapravo smo se i mi promenili, mada to uglavnom i ne primećujemo. Čovek je kao vino. Vremenom sazreva. Nailazi na životne raskrnice nebrojeno mnogo puta, i odluka kojim putem krenuti nikada nije laka. Ali baš u ovim momentima, ljudi u našem životu su tu da nas povuku za ruku ili gurnu u određenom pravcu. Nije retka situacija da dve osobe koje su koračale istim tlom, rame uz rame, na jednoj od brojnih raskrsnica na koje nailazimo pođu različitim putem. Možda se nekada kasnije opet i sretnu, ali redak je slučaj da će opet koračati zajedno kao nekada. Putanje kojima su krenuli, odvojeno, svakom su donele nova saznanja, nove delove slagalice. Ti delovi se više ne poklapaju. Svaki deo ima svoje mesto i samo tu može da se smesti. Dve osobe nikada neće složiti jednu, zajedničku sliku, bez obzira koliko slične one bile. Ali zajedničkim snagama mogu složiti dve jake, unikatne slagalice, od kojih svaka ima sopstvene specifične vrednosti.

“Važno je da put kojim idemo vodi negde, ali je isto tako važno da bude dobar. Ne zaboravimo najzad da najviše vremena provodimo na putu.

Borislav Pekić

Koliko god nečiji život izgledao prazan i bedan, ili pak ispunjen i srećan, samo osoba koja ga živi zna šta se krije ispod maske koju nosi. Neosoporivo je da svi nosimo maske. Neki na njih stave ružičaste naočare, drugi ih oboje crnilom, a opet tu su i oni najbogatiji, koji u svakoj situaciji pronađu smisao i zakorače stepenik više. Ali i oni nose maske, možda i više nego drugi. Dovoljno su iskusni da znaju u kom momentu koju masku treba da nose. Može se čak i reći da ti ljudi najbolje i prođu. Za sve imaju rešenje, sa svima su dobri, ubeđeni su u svoje reči i dela, a sve to mudro koriste da bi na kraju krajeva izvukli sopstvenu korist.

„Ko je živeo sa dva lica, umro je bezličan.“

Najsiromašniji igraju uloge flegmatičnih, sve im je ravno, ne dopuštaju da ih puno stvari dotiče i pomeri sa mesta u kojem su ukamenjeni. To je sigurno mesto, tu su sigurni i zaštićeni. Ne ulaze previše u konflikte, nije im bitno mišljenje drugih, imaju neku svoju sliku pred očima ali uglavnom, ne znaju kako da do nje dođu. Njihove slagalice su sitne i sa malo boja, bez obzira na životni vek, jer izbegavajući određene situacije propuštaju brojne delove kojima bi obojili i proširili sliku. Ali opet, i to je slagalica. Puzla koju su oni odabrali. Ko drugima, sa šarenijim i većim snovima, daje pravo da ih osuđuje? Mnogobrojni su putevi kojima možemo krenuti, a kratko vreme da bismo se zamarali tuđim izborima. Ipak u ljudskoj je psihi da viri preko komšijske ograde, primećuje, zamera, komentariše, i najčešće - pametuje. Kao što je već rečeno, sve je to deo jednog ljudskog života koji nadograđuje i gradi ostale delove. Ljudski život je roman, u koji su utkani brojni motivi sveta koji ga okružuje. Sve sitnice i bitni momenti, i svi ljudi, i sve greške, ljubavi, mržnje, ratovi, pomirenja, sve su to koraci do neizbežnog završetka kog se većina toliko plaši. Ali kao što svaka priča ima svoj uvod, razradu i zaključak, i život kad prođe kroz sve svoje elemente zaslužuje konačni kraj kako bi celokupna slika dobila svoju vrednost.

"Čitava tajna da produžujemo život sastoji se u tome da ga ne skraćujemo."

Saltikov - Skedrin

Život je najlepše oslikana slagalica, najlepše napisan roman. I nikada nije samo crn ili beo. U njemu su izmešane boje ljubavi, strasti, tuge, sreće, ljubomore, pakosti, a među njima dominira ta čudna, neopisiva, jedinstvena... siva.