Prolećna ponoć u Novom Sadu. Mračno dvorište i dva kontejnera. Jedna bandera. Invalidska kolica. Žuti "krevet" napravljen od dve spojene raspadnute fotelje. Ispod par iscepanih ćebadi, nasmejani čovek kaže mi "Dobro veče komšinice" kako bi razbio moj strah od prizora na koji sam naišla u povratku kući.
Nisam zastala. Priznajem bio me je strah.
Kasnije shvatam da nisam ubrzala korak iz straha od njega. Ubrzala sam korak od straha za budućnost ove zemlje. Od straha da svi mi možemo sutra da završimo kao ovaj dragi čovek.
Sami. Na dve izlizane žute fotelje. Na milosti i sažaljenju dobrih ljudi iz komšiluka koji će nam doneti parče hleba, ostatke ručka i komad stare odeće.
Nisam zastala. Priznajem ispala sam kukavica. Ni "dobro veče" da izustim. Prihvatam sve osude. Krivo mi je što ne mogu da mu pomognem. Krivo mi je što ne mogu da mu ponudim krevet da bar jednu noć prespava ko čovek.
Al najviše mi je krivo što oni koji mogu da učine nešto, mirno spavaju u svojim king size krevetima, pored svojih king size televizora i svojih king size novčanika. Ujutre ulaze u svoje king size automobile i jure pored izlizanih žutih kreveta.
Sledeći put kad zakukate što nemate para za poslednji model iPhone-a, što morate da kupujete kod Kineza jer nemate za NIKE AirMax, što ne možete da odete u Grčku avionom kao sav normalan svet već se cimate 15 sati busom do Crne Gore... Setite se nasmejanog milog čoveka na žutim foteljama, ispod bandere pored kontejnera, koji će (možda) prespavati joś jednu noć pod vedrim nebom pored svojih kolica. I dok vi mirno sanjate u svojim toplim krevetima, razmislite o čemu on sanja?
