Novorodjenčad u našim zakonima među kojima je zakon o zabrani pušenja, kao i osnivanje komunalne policije u većim gradovima u Srbiji, podstaklo me je na razmišljanje. Osluškujući komentare svojih sugrađana o pro i kontra razlozima o promenama tako sitnim, a opet toliko bitnim u ovoj našoj crnoj rupi Evrope, zapitah se koliko je zaista „nebeski narod“ ekološki osvešćen.
Najveća briga srpstva su, naravno, kazne, tj. naplate istih. Otkako sam primetila sprovodnike ekologije u našem malom gradu, redovno cigaru ugasim u najbližu kantu (koja često i nije tako blizu), ne bacam papiriće na ulici i trudim se da koliko - toliko ispoštujem svoju moralnu obavezu prema majci prirodi.
Ali, zaboravimo na momenat ekološko ponašanje i okrenimo se osnovama. Koreni ekološko ispravnog ponašanja leže u ljudskoj psihi. Kao što smo kao deca prvo učili da se ne bojimo bicikla, kako bismo uspešno savladali tehnike vožnje, tako i sad moramo prvenstveno analizirati svoju ekološku svest. Nažalost u ovoj zemlji, mentalitet naroda se oduvek stavljao u drugi plan i promene su se uvodile češće silom, nego milom - pretnjama, kaznama, raznoraznim naplatama, doplatama, isplatama... I eto – tu smo, gde smo. Dakle, super je ako ne bacate otpatke gde stignete, ali da sutra ukinu kazne i ne bude komunalaca na ulicama, da li biste nastavili tako?
Čovek da bi promenio svoje ponašanje prvenstveno mora da promeni svoje razmišljanje. Pa tako podsetite se da li ste ikad čuli svoje roditelje da vam kažu: „Brini o higijeni prirode kao što brineš o ličnoj higijeni, kako bi sutra i tvoja deca mogla da uživaju u lepotama ove planete“? Tek kasnije, tokom školovanja, naučili smo kako se naša plava planeta truje iz dana u dan i koje su posledice tog zagađivanja. Ali nažalost ono što čujemo u školi, često uđe na jedno uvo, a izađe na drugo. Pa tako zapravo nikada naša ekološka svest i moral nisu u potpunosti bili vaspitavani. Ali, ne dajte se zavarati, ne radi se ovde samo o očuvanju prirode. Ono u čemu su osnivači ekoloških standarda pogrešili jeste činjenica da su se od početka fokusirali na prirodu, te tako kad čujemo reč „ekologija“ prvo na šta pomislimo je reciklaža, očuvanje ugroženih vrsta, očuvanje planete Zemlje generalno. Ali gde je u svemu tome ekologija duše? Ekologija nacija? Ekologija pojedinaca?
„Pre i posle ručka ruke treba prati“, „Operi zube nakon jela“, „Operi se i iza ušiju“... sve su ovo rečenice koje smo nebrojeno puta čuli tokom odrastanja. Od malih nogu učeni smo higijeni, kao jednoj od socijalno prihvatljivih normi. Niko ne voli da bude u društvu prljavog, smrdljivog, a kamoli zaraznog. Ova načela usekla su nam se u psihu, te tako podstakla i naše ponašanje. Redovno se tuširamo, stavljamo šminku, parfem, oblačimo ispeglanu i čistu odeću, kako bi bili prijatna pojava u društvu i kako bi nas drugi prihvatili. Isto tako, u siromašnim predelima zemlje, usled nedostatka mogućnosti da se higijena održava živi se u zaraznim, nehumenskim uslovima koje su ljudi sami stvorili. Oni tako žive jer su jednostavno navikli na svoje okruženje i ne vide ništa loše u tome. Tek kasnije se posledice ovakvog života ocrtavaju u vidu raznih bolesti. Ova paralela dokazuje činjenicu da je psiha čoveka pokretač njegovog odnosa prema sebi i drugima. Te se tako radom i razvijanjem ljudske svesti gradi model ponašanja koji se kasnije upotrebljava instiktivno.
Još jedna od grešaka koje ljudi često prave, i koje su nas i dovele u situaciju ekoloških diskusija i briga, jeste činjenica da se živi u momentu „sada“, i da se sve manje brine o momentu „sutra“. Sad kad je došao taj momenat „sutra“, nastale su brojne dileme. Razmislite zašto se toliko radi na otkrivanju planeta sličnih zemlji, na kojima bi se mogao započeti i održati život ljudske rase. Koliko god filmovi o smaku sveta, i uništenju planete, bili smešni i maštoviti, većina je zasnovana na globalnom zagrevanju i prirodnim pojavama koje prete ljudskoj rasi. A to su sve ideje koje su više nego realne. Opet, da se od početka razvijala jedna čista ekološka svest u ljudima, možda se ne bi našli u situaciji u kojoj smo. Savršen primer za populaciju koja je imala razvijenu ekološku kulturu i brinula o ekologiji duše su indijanci. Oni nisu živeli u prirodi. Oni su živeli sa prirodom. Od nje su učili, od nje su pozajmljivali i isto tako vraćali, a psihičko stanje u kakvom su živeli (pre najezde evropljana) odražavalo se na njihovo okruženje. Netaknuti raj koji ih je okruživao bio je njihovo najveće blago. Činjenica da su se uglavnom nazivali imenima životinja i biljaka, podržava argument da su u potpunosti bili povezani sa zemljom koju su nastanjivali.
Naravno, bilo bi apsurdno kad bismo se odjednom počeli ponašati kao tadašnji indijanci (iako indijanaca u Srbiji ima i previše). Ali, ono što od njih treba usvojiti jeste razvijanje psihološke higijene koja će se pozitivno odraziti kako na naš život, tako i na život čitave nacije. Naravno ako pripretimo zakonom da se određeni ekološki standardi moraju poštovati, stanje će se poboljšati. Ali, džaba sve, kad do istinske promene u samim ljudima neće doći. Mrzovoljni pušači će se duriti što moraju da puše napolju na zimi, tvrdeći da nepušači nemaju ni malo razumevanja, i da i oni imaju jednaka prava. Nervozni vlasnici pasa će mršteći se kupiti izmet svojih ljubimaca, pravdajući svoju nervozu razlogom da je apsolutno neopravdano da se čisti nešto što se ionako kroz nekoliko dana razgradi. Kompanije će besneti što gube na profitu zbog tamo nekih standarda Evropske unije. Kome je još ona potrebna? I tako će Srbija divno i sjajno poštovati sve ekološke zahteve EU, a u duboko u sebi će ključati do tačke kad će sve opet prekipeti.
Dakle, da li je srpskoj populaciji potrebniji razvoj jedne zdrave, humane, ekološke kulture ili forsiranje prostog motornog ponašanja uslovljenog iz pogrešnih razloga i na pogrešne načine? Zar mentalitet ovog naroda nije zaslužio jedno pošteno sapunjanje?
Posebno iza ušiju.
No comments:
Post a Comment