Kritika ukusa

Posmatrajući brutalne slike i još brutalnije izveštaje u prilozima srpskih televizija ne mogu a da se ne zapitam gde su u svemu tome nestali kritičari? Da li je moguće da su se svi jednostavno prilagodili skandaloznom načinu prikazivanja sramotnih dešavanja u našoj zemlji?

Nije nepoznato da su od vremena Slobodana Miloševića srpski mediji bili orijentisani mobilizaciji srpske javnosti za podršku ratovima i podsticanju na mržnju i netoleranciju. Ali pomislio bi čovek da se bar nešto promenilo posle čitave decenije od tih tumornih devedesetih. Ima li estetike u srpskim medijima ili ona nikad nije ni postojala?

Estetika, kao kritika ukusa, čini se da ne postoji u ovoj zemlji, ali estetičari, kao oni koji stimulišu čula srpske javnosti svakako su tu. Koja su to čula koja naša televizija želi da oživi u svojoj javnosti? Reklo bi se samo ona koja su u datom momentu poželjna.

Uzmimo u obzir nedavna dešavanja u našoj zemlji i razmotrimo medijsku stimulaciju ljudske reakcije. Nedeljama unapred slušali smo o događajima koji slede, i svi smo pretpostavljali šta će se dogoditi. Svi smo znali, a opet svi smo reagovali iznenađeno i sa nevericom. Da li su ta dešavanja zaista bila toliko šokantna ili su slike divljačkog ponašanja, i posledice istog, u nama probudili to osećanje? Hajde da zamislimo da nismo videli to što jesmo. Da nije bilo slika krvavih policajaca, razbijenih mamografa i životinjskog ponašanja sprske omladine. Zamislimo da je novinar sažeto i objektivno obavestio javnost o neredima u Beogradu, o nekolicini povredjenih i „uspešno“ održanoj paradi. Kakve bi onda posledice bile? Javnost bi bila uznemirena zbog nereda, polemisalo bi se o ponašanju učesnika i jedne i druge strane i priča bi bila zaboravljena u roku od nekoliko dana. Verovatno bi se više pričalo o samoj paradi, a manje o neredima, i sama parada bi imala smisla. Ali u tom slučaju mediji ne bi imali neiscrpnu temu o kojoj će nedeljama da „preživaju“ i naravno, najbitnije, gledanost. S tim činjenicama, urednici medijskih kuća, uradili su prostu matematiku – stavićemo estetiku na stranu, prikazaćemo najsurovije slike, od rušenja Beograda do razbijene glave pripadnika MUP-a, i obezbedićemo temu o kojoj će se diskutovati danima. Reakcija srpske javnosti, bila ona pro ili contra, u svakom slučaju biće puna besa. Održavaćemo taj bes i time obezbediti sebi sigurnu gledanost. Čini se da je računica bila veoma uspešna. Nažalost, uspešnost naših medija meri se popularnošću koja se postiže konstantnim buđenjem starih osećaja nezadovoljstva i bede, koja su vladala tokom devedesetih. Na svim kanalima odjekivalo je na sva zvona: „5. Oktobar!!!“ Uz takvu poruku koje drugo osećanje može da se probudi osim negativnog?

Kada razmotrimo ovakve prikaze, ostaje nam samo da zaključimo da je estetika u medijima korisnija kad je nema. Ali da li je? Nije li zadatak medija da obrazuju i oblikuju svoju javnost na pozitivan način, da je motivišu da ide napred i da se razvija? U nekom paralalelnom univerzumu rekli bi da jeste. U tom svetu, izveštavalo bi se o uspesima mladih, talentovanih sportista, umetnika, akademskih građana ove zemlje. Gradila bi se slika jedne lepše, naprednije Srbije, prvenstveno u očima svoje nacije, a potom i očima susednih zemalja. Načelnici MUP-a, sudije i raznorazni ministri manje bi se pojavljivali u medijima a više bi radili svoj posao, te bi rušioci te pozitivne slike Srbije bili manje popularizovani, a više kažnjavani. Ali čini se da je buđenje negativnih i destruktivnih osećanja isplativije. U centru pažnje bili bi uspešni mladi ljudi koji su pravi ambasadori ove zemlje, a ne neostvareni, izmanipulisani divljaci koji nas vraćaju u prošlost. Izgleda je istina ono što kažu, da je zlo održivije nego dobro. Dešavanja koja pozitivno utiču na razvoj društva i njegovu svest, nisu pogodna za dugotrajnu diskusiju a time ni veoma popularna u svetu medija. Naravno, izveštava se i o njima, ali ni približno onoliko koliko je to zapravo neophodno jednoj napaćnoj zemlji kao što je naša.

Pogledajmo zatim tipove emisija koje su najgledanije u Srbiji. Među njima su „Farma“, „Veliki brat“, „Grand parada“ (čini se jedina parada koja je podržana od strane svih)... Međutim, ne zaboravimo, da su i ove emisije najgledanije kad se u njima dešavaju prepirke, svađe, a svoj vrh dostižu kad dođe do tuče. Kad je reč o sportskim dešavanjima, o njima se najintezivnije izveštava kada se desi bilo kakvo nasilje. Navijači se izjednačavaju sa huliganima, koji se opet povezuju sa najgorim dešavanjima u proteklih nekoliko godina. Još nijednom nismo čuli u medijima o pozitivnom aspektu navijača na utakmicama, o njihovoj vatrenoj podršci sportistima i kakav efekat ovakva podrška ima na njih. O navijačima, iliti huliganima, priča se samo u smislu nasilja i kršenja zakona. Promovišući takvu sliku mediji nas navode da se u vreme velikih derbija skrivamo i pitamo šta će li se ovaj put desiti. Pa se opet vraćamo na „crnu“ estetiku koja budi bes i strah. Bes kod navijača koji se uzrokovano time pretvaraju u huligane, a strah kod svih ostalih koji će se, ne daj bože, naći u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu. Zapitajte se kako to da nema više emisija kao što su „Balkanskom ulicom“, „Kao sav normalan svet“, raznih dokumentaraca i emisija o prirodi, naučnim istraživanjima i dostignućima, emisija koje se bave uspesima naših ljudi, a ne njihovim padovima. Ipak je ljudska nesreća najvrednije blago kojeg jedan medij može da se dokopa. Poznaju medijske kuće vrlo dobro mentalitet svoje javnosti, njihove želje i interesovanja... oni su ih i izgradili. Na tom mentalitetu zasnivaju svoje programe, svoju gledanost. Suviše je hrabrosti potrebno da se okrene novi list, da se uređivačka politika nekog medija promeni. Cilj je i dalje postići kvantitet, a ne kvalitet. I sve dok tako bude estetika u srpskim medijima cupkaće u prašnjavom ćošku redakcije, nadajući se da će se od svih tih medijski pismenih kreatura izdvojiti jedan koji će stati na njenu stranu. Možda će tad srpska javnost dobiti priliku da vidi i čuje ono što zaslužuje, a ne ono što joj se podmeće na srebrnom tanjiru uz slatke, čokoladne laži.

Dakle, postoji estetika u srpskim medijima. Postoje i estetičari. Fale nam samo kritičari da je oblikuju u pravom smeru, a da takozvane estetičare nauče svom poslu. U svakoj profesiji postoje pravila. Granice. Nažalost u ovoj, medijskoj, u Srbiji još uvek te granice oblikuju sami mediji a ne ljudi koji su za to plaćeni. Jer oni su, čini se, još uvek - POTplaćeni.